Ознаке
из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Олег КОМКОВ (1977)
Олег Александрович Комков је рођен 23. септембра 1977. године у граду Павловску, Московска област. Доцент је на катедри упоредног изучавања националних књижевности и култура факултета страних језика на Московском универзитету. Објавио је књиге „Иконологија културе“ (2010) и „Лик – човек – реч“ (Сарбрикен, 2011), које су, у ствари, сабрана његова предавања на университету. Преводи од 2008. године, са разних језика (немачки, грчки итд). Објавио је одличан свој превод „Јадранских сонета“, и других песама, Јована Дучића.
Поезија Олега Комкова као да долази из неког другог доба: она покушава да обнови парнасистичке и неокласицистичке теме и стихове, доводећи их у везу с модерним осећањем света, а посебно са запитаностима човека који обилази руине, загледа се у њих, претварајући површне туристичке утиске у дубље езотеричне увиде у пејсаж, сплићући прошло историјско време, ванвременост мита и нехеројску садашњост.
* * *
Пред ким ће поћи да негде засни
ледена звезда са речног дна?
Јован Дучић
Као вест тежак, ноћне јаве вео
над мирним логом причињеног сна.
У загрљају мом је јесен сва,
опроштај поглед црн је њен донео.
Прожета зраком туге све до дна,
душа кроз сутон сјајка сама – зна
болесне звезде да је слеђен део.
Ноћни Икар
Је ли могуће да – кад је замукла реч
ко перје крила што се развеја над морем
(ћутање то с тугом ослушкујемо
до данас ми) – занавек не прекиде се
узлет његов нем? Можда, у трену,
кад је познао двоструки лик смрти:
с почетка – заслепљен близином сунца,
потом – прогутан глувим безданом,
где под азуром, прозрачни и ласкави,
крију се мрак и лед; можда и у трену
кад простор се изокрете лажју,
а истина, као бол, притисну срце
стегама неземног дотицаја,
и, као Протеј, појави се несливеном
сливеношћу стихије – и тешком водом
испуни се сув, прозрачан ваздух,
и поста огањ гробном земљом –
у тај беспочетни, недељив трен
млади живот, вучен тежином
сурове тајне која држи звезде,
склизну у свет онолико друкчији
колико ноћ од постања пребива
друкчија дану, и у овој, зачудној јави
једно те исто посташе за дух
лебдење и пад?
Да, он постаде
ноћни Икар, древан ко сенке
које спадну с крила поноћне птице,
и вечно млад, као опијени бози
који се башкаре у зрацима живог сјаја,
док зија тама.
Замисли:
како отежало и слатко је урањати
у тежак ко сируп, несан,
у разливен, лепљив, непробудни хаос
бесмртности! Како је дивно и страшно
с неутољивом похлепом пити до дна
опијајући сутон, раскриљен ноћима
свуда и нигде, и, заборављајући
заборав сам, понављајући славу очева,
бесплотно се узносити као јастреб,
у ненадно разјапљени бездан
родних дубина – и падати, падати, падати,
као сув лист, мртворођен камен,
у празнину, нему уцрњеност
родних небеса.
(О, бити као ноћ, предвечан,
ко ова ноћ, невидљив, свудаприсутан,
као ноћ љубави, безуман, ненасит,
ко ноћи гнева, јаростан и обестан,
као ноћи туге, блед и снемоћао,
као ноћ стварања., штедар и надзвездан –
бити у свему попут ноћи!)
Погледај: живо тело
рашчињене магле, густе и лаке,
спушта се нежурно с небосвода
и шири се, уливено ко помрачење
у белу јаву, преосмишљавајући осећања,
све дубље, дубље пада – и ево
већ сасвим лишава нас простора,
и при падању, многоокатима видно, урла
над светом тамо где некад замукла је реч,
то твој Икар о вале се разбивши –
све до расвита сваки од нас постаје,
у тузи свевлашћа мутно оваплотив
непознато биће узлета
за смртне душе све.
Видиш ли, Дедале?
__________________
Многоокатима – мисли на серафе
Бетовену
Лудило те је рано стигло. Луташе ветар
у шкрипавом сутону распрснутих простора,
који те растргоше. Звезда дисање само
досезо си, ко неки бог, бесмртним дрхтањем
незнан бићима другим, која су хранила плот
измучених срдаца коловратима сфера.
К теби је звала тама заносом дробним свеће,
ко да се вајати мучи у освештаном плесу
и слепу сенку своју. Судбина сама мукло
куцала је о врата. Сам, у надрлој празнини,
пио си онемљени бол отежалог лишћа,
згаслих узнемирења, и усахлих пљускова,
удењујући нови пршљен у кост податну.
Букташе бледи лак, колебаху се жиле,
ујањем подваздушним пунећи сва небеса –
и, већ ширећи биће прекидљивога света,
ко мучен безданима похлепни ветар, стао
у размашиту моћно тишину бестрасног етра,
музика уткала се… Њу си заборављао
кроз снемоћали сан, од заклетава скрит
трулећих. У сан си пао. И у висини, стран
ко неприлагођен дух, зачећем бременит,
испариваше ван твој нерођени слух.
Елсинор
Грчевима дана мучени одвише
чекамо од смрти залуд знак, све досад:
Ми смо сенке сенки које нас родише
на крезубом зиђу ненашег космоса.
Крвав бодеж, омча, отровани путир…
Ил нема мудрости светије сред света,
него знати да се искупљење слути
низом проклетстава, издаја, освета?
Јер, шта нам преоста? Препознати снове
у поноћној магли, згушћеној пре рока,
где кроз тиху вечност ширећи се плове
несагледне јаме недреманог ока.
Стабла
Носити немости оживело бреме,
телом, од корења до крошњи врх трава,
и урастајући свим бићем у време,
дизати природе трон, врх царских глава;
Утврдама чрева сачувати семе,
да векова усов пук не затрпава –
о, са сводом земљу повезујеш, племе,
где је свако дебло – Харон што спасава!
Па зар ће судбине чврсти чвор једини,
наслагом година са венуће коре
напора и тела, у бездану твари –
слично вама, тихи неми властелини,
сплитањем, гранањем, вући увис, горе,
и дар нетрулности предвечне, док стари?
Орфеј
… И певати, немој судбини упркос,
на сопствену сен се једва обзирући,
крај сутонских двери другог света ући,
коло бледих Ора где тоне у мрклост.
И, кроз заборав се споменути на траг
оне ноћи неме, и без месечине,
кад, чудесне лире проли се из тмине
глас, упућујући слепу вечност натраг.
_____________________
Оре – богиње годишњег доба у грчкој митологији, владале су поретком у природи
Акропољ у Несебару
Векова немих хумке непознате
на град свргнуте, срушивши кровове;
ко зов небеса у зјапне ровове
да слива азур плаветне позлате.
По мирном сну се благослови јате
плочама прашним, циљ свој да понове
брег и храм, ветар где тихе тонове
шаље стожјима одвиклим да пате.
Дотичем древну јару басамака;
тракијско подне, збијено у стисак
тежине моћне с византијском арком,
вуче ме, ткано невидљивом парком,
и крик галеба дрхтаво је близак
ко одјек светог појства из озрака.
Девино
Небо над горском крлети:
хладан челични маљ;
ново доба сред врлети
упија, немећи, даљ.
И срце осећа, немећи,
шта крије простор, данима;
поглед камеје бледећи
сутон у оку заима.
Језиво, ниоткуда,
у часу чарног обреда,
одједном, упад чуда –
многогласја и погледа.
Страшан је дрхтај плаветни
крила што месо ломе;
Опет из давни аветних
ураста бол у спомен.
Опет лира што прецвета
рађа уз крике рушне,
и мрачну везу света,
и ломни пупољ душе.
Грех ил судбине показ –
зријући с муком, поднети
вечност, којој, пре рока,
може тек реч да долети?
_____________
Девино – место у северној Италији, на Јадрану, где се налази дворац грофова Девина, у којем је Рилке писао своје „Девинске елегије“
Вест
За тајну много и не треба:
туга ноћи без ветра, бдећа,
неречен немир који вреба
у освештаној ћутњи свећа;
на прагу јаве која гуши
шум лаких крила што освежи,
сан, својствен слави; сан што руши
застор улаза којем тежи.
Ананке
О, ма колико земни пут кроз крас
комедијашка нога запрљала,
довек о тужној судбини Тантала
трубиће древни рог, летећ врх нас!
Коб стеже грло да ишчија глас:
дижемо опет с ревношћу вазала
камење речи – сред свештених сала,
да букне жртвен плам у прави час.
Агонов пламен не носи насладу;
ко мит је страшна космичка улога –
и, ако игру свршимо успехом,
од богова се стиче у награду
тек бол простора опрозраченога
и страдајућих планета глух ехо.
Мистагог
Александру Владимировичу Вашченку
Пран светом свежом кишом испод стреја
бди тајни храм твој где мора шум хучи,
паганског Бога свет понављајући:
за собом земне вожде води; прејак,
кроз сени речи – светлосних идеја –
води у мит, ка хору који звучи
кроз мир, сан, срећу, тугу, страст што мучи,
кроз делту јамба, трезвеност спондеја.
И кроз сјај свиле ко сећања делфин
да проже љубав, у истоме гласу,
којег збуњени слушали су гвелфи;
то просветљеном оку усја спас у
магли светова – у свакоме часу,
бесмртним духом, гле, рује се Делфи.
* * *
Кишни дан строфи повери се, позва
на неовдашњост без одзива света –
и из даљи се јави, сном је познах,
опет, маглином омотана Етна.
А близу лије живот, тих ко крипта,
ко поглед душе стакла сузе, ћуте,
тек киша – као шум стиха ускипта
Емпедоклове песме, прекинуте.
СУЗ 