Ознаке
из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Сергеј ШЧЕГЛОВ (1970)
Сергеј Шчеглов се родио 3. марта 1970. године у Сибиру. Завршио је филолошки и новинарски факултет Краснојарског државног университета, а 2006. године је одбранио дисертацију на тему „Лирски свет и епски мотиви у поезији Десанке Максимовић“. Написао је неколико публицистичких књига, превео драмске текстове Мирослава Беловића и књигу поезије Милутина Бојића „Песме Ероса и Танатоса“. На његову иницијативу 2005. године су организовани „Дани културе и духовности Србије и Црне Горе у Сибиру“. Живи и ради у Краснојарску. Сергеј Шчеглов је објавио збирку песама на српском језику, у преводу Мирјане Булатовић.
По Црњанском
К циљу – и по мраку!
Нема циља – стој.
Седи у плићаку,
или ћутке – пој…
Лед те сопствен лизну,
душману – топлину!
На богове пизму
утопи у вину.
Руке пружам: дај ми
нов дом – нешто моје!
Нећемо на земљи
рај наћи нас двоје…
Београд, 2004.
Две боце „Цара Лазара“
– Две боце „Цара Лазара“ и једну „Царице Милице“ (из разговора у београдском супермаркету)
Две боце старог вина
памте стихове младога Ђуре.
Кроз мутно стакло, уморно од сунца,
рубинским капљама искри се крв
цара-мученика.
Две боце „Цара Лазара“ дарују прошлост сновидну…
Колико их је, за шест столећа, испијено?
Плаче… Плаче усамљена Милица:
ни живе душе крај фонтане на Теразијама,
мада на улици тако је много света.
Догорева „Pall mall“ међ прстима,
јурцају, мимо, такси-возила:
бела, жута, плава.
У празну фонтану,
где вечним сном схимника
спавају праведни лавови,
канула је суза.
Колико их је, за шест столећа, проливено?
Београд, 2006.
Рибица
Овде се дан у ноћ претвара,
а лето – у зиму.
Све се учини сном
и бескрајним путовањем
шинама – у далеку прошлост.
Ко у детињство…
Овде, у језеру под земљом, плови рибица,
налик на човека. Рибица без ока.
Шта ће јој очи у тавнини?
Овде људи део природе постају,
на време се са њом сјединивши.
Од чуђења и сами очи склапају,
и не приметив то…
Јама „Постојна“, Словенија, 1990.
Бојићеви сонети
Уосталом, беше сва књишка, та фраза.
Букну летњом муњом, згреја, ошамути.
И – прође, одгрме, жалост не изазва;
неће златне очи ни сузу канути…
Исцелитељ душе, чаробник и маг,
црни принц бајковит, златна ока, смирен,
не схвата да љубав није тричав траг,
да се пут љубави сузама утире.
Златне очи могу плакати без речи:
остаје на срцу тек крвава рана…
Беше давно то, у свету снова дечјих,
где су биоскопи неми, ноћ, нирвана.
Стиже рачун: плати па иди, јуначе,
а с јутра, ко росом, умиј се сузама…
Али струјну с неба златна киша – плаче
амор са очима плаветним, над нама.
Хотел „Парк“, Београд 1991.
Минуло
Нисмо ми у изгнанству, већ на посланству,
песник, очајан, завапи…
Седи пуковник, у новом странству,
вотком омајну главу напи.
Зелена лампа Мерешковских
не може да згреје све, сред света.
На улицама древним московским
оста хиљаде кадета.
На кондуктера, Родзјанко, старац,
виче, кроз трамвај, ко из бездна:
„Двадесет година у Београду
живимо, а ти још језик не знаш!“
„Терајте, да плате, дебљеџепаше“,
снађе се, такође, козачић стамен…
„Председника Државне думе наше
не дрмусајте, молим, за раме!“
Грбио се, штапа се лаћао,
заћута – завет даде старац…
Кондуктер се више није враћао:
„Рус просто нема пара!“
Стрижевски, Махин, Конради –
Русија – где год да уђем.
Спију, опростив јој, у Београду,
код Иверске куле, на туђем.
Карсавина из Петрограда,
епископ Митрофан Сумски…
Њима не треба ништа сада…
Век двадесети – бандит друмски…
С прозора полувојничких, селских,
спаљена земља, Колима,
и сјај струји од Јенисејских –
ка Јелисејским пољима.
Кранојарск, 9. јула 2000.
______________
По Роману Гуљу, то је Дмитриј Мерешковски рекао: „Нисмо ми у изгнанству, већ на посланству“
Зелена лампа Мерешковских – Дмитриј Мерешковски и његова супруга Зинаида Хипијус окупљали су пријатеље, писце и философе, у мистификовано друштво „Зелена лампа“
Михаил Владимирович Родзјанко (1859-1924) – руски политичар, председник Скупштине (Думе) у царској Русији. Сахрањен у Београду.
Тамара Карсавина (1885-1978) – Чувена руска балерина. Рођена је у Санкт Петербургу, а умрла у Лондону.
Митрофан (Абрамов), епископ сумски – Емигрирао из Совјетског Савеза 1917. године, неко време је, потом, био настојатељ манастира у Дечанима.
СУЗ 