Ознаке

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Марија СТЕПАНОВА (1972)

Марија СТЕПАНОВА (1972)

Марија Михаловна Степанова родила се 9. јуна 1972. године у Москви. Завршила је Књижевни институт имена Горкога 1995. године. Уређивала је интернет-портале специјализоване за поезију. Лауреат је награде часописа „Знамен“, “ Пастернакове“ (2005), „Хубарт Бурде“ (Немачка, 2006), „Леричи пеа „(Италија, 2011). Живи у Москви.

* * *

Ко редови умримо удвоје,
нераздвојно, никада напола,
не ко они што се борбе боје
на линији фронта другог пола.
Склопи једно око, ово ближе,
оставимо то друго на стражи –
ко школарку што скијама клиже.
Никога, ко увече у ражи.
Дај и руку, и другу: дај обе,
ни за шта, у рову, сред утробе,
ко чедо под узајамним срцем.
Ко вал зрака под свилом да прсне.
Ко две чизме, упарене, блиске,
претпостављам, обе официрске.

* * *

Што натописте тла и мора
осећањима хладним, злим?
Зашто, ко бубрег у донора,
одвојили сте од нас Крим?

Облачна маса сели (нека!)
преко државних међа санте,
ал сенке меса, сенке млека
дедовска врела и не памте.

На пуне раке, врх путева,
кад леже трака јутра златна,
песник непознат и драг пева
да Хлоја оста неудата,

а над Уралом до заласка
ко залутали тромб у крви,
плове Курили и Аљаска:
мртве љубави занос први.

* * *

Чистим пољем плакаху оружја
зато што је ранило им борца.
Отворених груди, лица тужна
лежи, чека брз крај, без ослонца.

У ушима бој-плима заглушна,
с извињењем, са спорошћу нашом.
А направа женствена, Каћуша,
сав околиш храни густом кашом.

И док ближње тукла је и млела,
полирала брегове врх ува,
за онога кога је волела,
за онога кога не сачува,

и брисала с блузе перца, маље,
да усади дечја крила орна,
родитеља на небу и даље
чувао је син степскога орла.

* * *

Небо данас ржући претера,
као касач пројурио, с плесом.
Музиком, ко воском, из плејера
слух млевеним наливен је месом.

Ко кецеља о драгоме врату,
схватајући облаке, поникла,
рукавицу оплешћу у злату
ја за рукав сопственог двојника.

Гле: на родне избе кров и оџак
трбушати нагрнуо облак,
слепо око грађанина роси,
док преписку поштар некуд носи.

Ја и ја смо – две Американке,
ко туђинце стално да следимо.
Са кефиром тегла, бео дан је.
Кашичица утања, средином.

Advertisements