Ознаке
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Александар ГЕРАСИМОВ (1978)
Александар Владимирович Герасимов рођен је 1978. године. Завршио је Московски државни технички университет Н. Р. Баумана и Књижевни институт који носи име Максима Горкога. Аутор је збирке стихова „Стиходраме“ (Москва, 2001), низа колективних песничких збирки, а такође и многих књижевних огледа. Добитник је песничке награде „Почетак“, из фонда Риме Казакове (2010). Секретар Савеза писаца Москве. Преводио је са украјинског, бугарског, српског, словачког, пољског, грузинског, мађарског, јакутског, кинеског и других језика. Учесник је многих међународних фестивала и члан редакције билингвалне песничке едиције „Из века у век. Словенска поезија двадесетог и двадесет првог века“. Његове песме преведене су на низ европских језика.
Поезија Александра Герасимова покушава да пређе из младости у зрелост. Започела с љубавним проблемима младог човека, она наставља да траје у оној културолошкој спрези која је нужна једном руском песнику да би, истовремено, у својим песмама „пописао“ значајне претходнике, и додао им нешто своје, сопствено. Због тога његове песме често носе и памте поједине стихове претходника, од Блока („Руси смо а не кметови… Аријевци и Хуни“), Тарковског („Рођен си из глине. Зрнцета.“) и Глеба Горбовског („Човек је умирао како је најбоље знао“) до Бориса Риђега (као у песми о песниковом врснику Вадиму). То нису подсвесни утицаји, нити подражавања, то су плодоносни песнички укрштаји – део Герасимовљеве поетике. Добар пример оваквих песничких разговора кроз време, даје нам песма „У кафићу је тихо“. Стих „седим на самој опстајној ивици“, исходно подсећа на један катрен Беле Ахмадуљине, из песме „Хладно, Ешера. Дрхтим као прут“:
Као историк будућности, гледам
у живот где смо били бића иста,
где, сред космоса, стоји сточић један,
застрт на самој ивици небивства.
За тај сточић, на самој ивици небивства, сео је, храбро, и Герасимов:
Ах, да… Дорећи и душа је хтела
о том, унапред шта је с тобом чека…
Све што се може желети од тела,
плус нежељење да умре довека.
Такви сусрети су и видљивији у песмама са јасно наглашеном културошком позадином, рецимо с подтекстом из Куприна или о Максу Волошину, у којима Герасимов покушава да каже нешто више о савременим путевима и распућима велике земље Русије. Заједно с том предачко-потомачком носивошћу, Герасимов тражи несвакидашња песничка решења, упошљава модерне речи и изразе, користи свеж римаријум. Носећи се са једном надљудски блиставом песничком традицијом, Герасимов може остати и заробљен у њој, у „куту“ оног кафића, за сточићем на ивици небивства – а истовремено остати присутан и видљив у читавоме свету. Ето шта значи бити руски песник. Припадност таквој традицији и омогућује Герасимову да, уз помоћ индивидуалног свог талента, одлучно, руски, нашки, покуша одговорити – на сва питања:
Опити с речју веома су блиски
стенографисткињи и јеванђелисти;
колективни је писар с интернета;
Просо словаца сејати се мора,
на сва питања три су одговора
наша: Цар-звоно, Цар-топ, Цар-поета.
+ + +
Диктатом неко стихове је слао
ако су они, у исти час, спона:
цвет малахита са Урала, као
звук Рамајане и Џона Ленона.
Ако их носе чак и телеграми,
и одразе их очиње дужице –
од панораме на дугиној гами
све до жостовске лакиране птице.
Све: крила ласте око заљубљених,
звук ледоломца и укус крајике,
птице на клењу, кишица сјесени…
И опело, и марш војне музике…
Ко стих свисока гледа – све не види,
рима умножи то што душу проже.
Тек осети се лимфом и, кад бриди,
тремором леђа – само испод коже.
Ко издиктира стихове снолико?
Светом послића истрајмо у вери,
почујмо, нисмо глуви баш толико…
Диктирао је и мене матери…
__________
Жостовске лакиране птице – руски народни орнаменти, познати по замосковском селу Жостово. Јавили су се поткрај осамнаестог века, као украси на пладњевима и употребној керамици, да би данас већ стекли статус признате светске традиције са својим, нарочитим, стилом и уметницима
+ + +
Зборим ни о чем, ноћима,
о свему што иза почива,
о ту и сад, (а нисам марио)…
Затим о оном сутра
јер сам аутор, и изнутра,
дакле, знам сав сценарио.
А ти кимнеш, слушати умеш
јер и сама разумеш
зашто је добро удвоје,
дакле под руку, дакле скупа,
дакле хаљина-тесто-супа,
а невоље – нек се роје.
И загрљаји-нерасплети
над хаљином су разапети,
заплићу се о руке косе,
до дрхтаја ошамућеног
до даха другог, замућеног,
и – само напред, под откосе…
* * *
Опрез, двери се склапају.
Наспрам – те очи само,
због којих, уз зној и замор,
добијам маслац на хлеб свој.
А онда мишљах: у рају
лепота! Поставих високу мету:
код ког слова у блокчету
да упишем њен број?
Причекај, презиме погоди –
прстом у небо, у трену,
ко синоптичар кад о времену
прича, с теоријом вероватноће.
Линије такве само длан своди,
да поверујеш не само у природу
већ у судбину и – Богу на своду,
ко газди пас што хоће.
Повероваше. Руке, без одмака:
ех, јуначе, већ стижу гости…
Од поезије до стешњености:
две строфе и четири корака.
Ал зато нисмо сами, одзвања:
“Горко је!“ Прстен. Већ знамо:
следе – отац и мати. А само
волим ли, земља је пространа.
+ + +
Луњаш по Москви. Немосковска јара
леже на раме – кожу мулаткиње.
И не помишљах, у времена стара,
да слично носе аристократкиње.
Ал не сумњам у белу кост, сад рекох.
И крв је – плава, судим оком, са тла.
Не мој – ал срећни тикет си за неког.
Међ детелином, у пољу, мушкатла.
А врат? А главе окрети што робе?
Подвуко би их чак и А. С. Пушкин.
Локне? Рамена? А са стране обе,
на носу – пеге, пеге, за свет мушки…
При сусрету, о тебе поглед склизне
као у Јонском мору вал са бова,
нек јуре коњи, нека горе избе,
шта тебе брига. Друкчијег си кова.
Туђа си. Ти се не можеш досећи.
Носи ме ветар с општим аветима.
Ту, близу, твој ће стас лађе потећи…
Али ти прићи може само рима…
* * *
У кафићу је тихо. Ту, у куту
седимо. Два еспреса. Супни поток.
Ти, мила, знаш да могу, и на путу,
рећи о свему што нас чека потом…
Потом, кад очи блесну, стану речи,
када отворим кишобран, и потом,
кад кренем с тобом заједно за нечим…
За плавом птицом, и за хоризонтом.
Када је само акваруијум наспрам
где је кроз плавет риба пропливала.
И – до ђавола трезвеност пређашња,
тај утопљеник у вртлогу вала!
Огрнућу те, кад прозебеш с тамом…
А свуд септембар, листопад свим добом.
Кад барицама, када по дну самом
кренеш уз мене, и ја кренем с тобом…
Кад ћемо с дахом унакрсним лећи,
док погужвана постеља трепери…
Када… Ко главу да ће нам посећи
не прочитају новости спикери.
Нисам читалац из кафених шоља.
Допијена је кафа. Зове труба.
А ако реч је о сну рајског поља
тешко да ћемо тамо, с овог руба.
Седим на самој опстајној ивици.
Али зар није сада већ све равно?
Кренимо! Руку даћу, по навици,
а срце… Срце твоје је, одавно.
Ах, да… Дорећи и душа је хтела
о том, унапред шта је с тобом чека…
Све што се може желети од тела,
плус нежељење да умре довека.
Нек рибе плове, плаве као чигре.
Нека сањиво мотре дует, пар.
Ми смо – ту, наспрам. И нигде смо, нигде…
Међ нама стакло. У томе је ствар.
* * *
Она је морфиј, морфема, сласт тамнице све вернија,
вечна теорема, али не Кошија и не Термија…
Ставља француски мирис, пије кафу са шлагом…
Он с њом је – авион, чији труп неста нетрагом.
У глави – несвестица, над главом – димна слика.
Верује у наставак, као у крила Икар.
Он чека без обавеза дијалог тела и места,
жена је – ван издаје, мада авион неста….
Обоје знају: десиће се како на небу засија.
Довољна сласт је, мада ишчезнуће шасија.
Довољно перја и воска, ћутања тет-а-тет,
вожње јуначког леша који захтева свет.
А ипак, ко по маслу, закон жанра – сва моћ:
маслац на хлеб, уз шунку… Двослојно лећи у ноћ.
Сила теже: узлетиш – због омлета се љубило!
А љубав: препород ума у спаситељско бунило.
* * *
Мој животе војнички,
низ улицу одмичи.
Као зрнцад, даниће
неко кљује са неба.
Вртом пуним кајсија
њена коса засија,
нога путем замиче
води право где треба.
И ја уђох – промењен!
Уз војничко ремење,
уз гланцане чизмице,
уз колирић уштиркан.
И ти стојиш, несмела,
дивне коже и тела,
док трепавке, птичице,
крију зену, лептирка.
Здравља желим, са пута!
Прашине и барута
прогутах за три века,
час је да се прекрати.
Службу крају привео,
тебе сам пожелео,
чекај, лепа, почекај,
мене вреди чекати…
+ + +
На нашим ширинама кривуља изотерме
ко да глагољив факат за душмане негова.
Може се преживети, имаш ли челик-нерве.
Иначе, боље да си подаље од снегова.
Пролазе дани, авај, боја им једна иста је…
Окорка, гололедица – у тузи сваког града…
Овде су радости дечје – уз брег па на клискање,
али тешко старцима – не загрева их брада…
А, уопште, тај народ цупка – не ради пећи.
Згрејавши крв ракијом, да лед је не омета,
псовке мрмља под нос, не жели их дорећи,
и гледа према гробљу, кроз дим од цигарета.
И како не молити, ту, да што пре долети
отоп, и сви весници пролећа, тако нежни,
када вејава скоро пола године прети,
и све је осуђено, и сни су безнадежни?…
А можда – ничег, зиму немаш ли тако дугу.
Термометар у леду предвечном, без промена.
Како бих да полетим, са птицама, ка југу,
како жудим топлину, ал нису та времена.
+ + +
Штене тек што не дотрча, на метар…
Само на метар! Ту је, за крај, пало:
на пијац иђах – и већ је лежало.
Није цвилило, ледио га ветар.
А црева гладна, клупко крај обода,
укрутила се поред, сред прашине,
ко девојачки ружичаст поводац
што држи, смрти не дајућ да мине.
Па, куд си, лудо, пожурило тако,
спотичући се, побочке, до руба?
Ветрић под крзном дуну, пири длаком…
Постаде телце жалосна коруба…
А до месаре хтело је да дође,
где би ђивкало, зурећ у зенице.
Да се догоди, једном бар, што хоће –
да попадају с тезги кобасице.
Диптих успомени Максимилијана Волошина
1. Повратак
Све мењајући за Париз, ко уља за акварел,
песник, тражећи спокој, налази Коктебел.
Шта Валдемоза, Берлин, Бијариц, Дорнах, Рим,
пред простором су родним – а сав је прожет њим?
Он жели даљ да види, залазак, освит нови.
Неће жалити прошлост, кад пароброд заплови.
Песник планира комфор, дом, свакодневље, с надом
да живеће да воли, и досегне свет – радом.
Испитује вис, ветар што косом прође скроз,
и, да се сни остваре, вози га парни воз
даље од светског рата, ножа душмана, дима –
до врта крај таласа – све до обала Крима.
Ал ехо ратне буке, талас европске борбе –
играчке су спрам оног што сваки дан је овде.
И језик ватре лиже, и преко мора зобље
толике људе… Земља – јединствено је гробље.
Коњокрадично тихо дим бунта се прикрада
и ући ће у шумски мирис труљења задах.
Крвава храброст биће. Уз седине на глави.
А тек фантазма мрешна – на небу обрис плави…
Нови термидор… Како сву душу живу боли,
која жали упркос свему, у бегу моли
за једне, па за друге, за све које рат коси!
Суров век у Русији. Јеси ли наш? Туђ? Ко си?
Бивши, или чекиста? Париз колевком сматра.
Сликару „бели“ – лист су, а „црвени“ су – платна.
2. Уочи
За прозорима ветар себи даје слободу.
Макс се смеши Марусји која уноси воду.
Умотане рукаве цима, цима, изнова –
стопама Хокусаија, можда и Сурикова.
По сећању, нелоше, црта вал, гребен ниски.
Крајичком лињавог крзна дрхти цвет кимеријски.
Шкољка залива, маше са стена вал, врх пута…
Гргољ, сијање… Слика животом надахнута.
Сликар је задовољан цртежом слике његове.
Мада не суши окер покисле родне брегове.
Енглеска боја дивна је, фини су јапански кистови.
Рутински и бестрасно рука свој потпис испољи.
Још да посвети строфе вољеној, од свог слуге…
А датум – изражајан: јул, тридесет и друге…
____________
Играчке су спрам оног – алудира на Волошинове скоро свакодневне муке, због себе и других људи, балансирања између белих и црвених, на Криму, где се населио у узалудном покушају да светски рат остави иза себе
Нови термидор – У оригиналу – грађански термидор. Волошин је писао о Француској буржоаској револуцији и налазио кобне сличности између ње и руске Октобарске
А датум – изражајан – Датум Волошинове смрти
Балаклава
Да, Балаклава не жали Куприна,
нутка нам вина укусна Мидије.
Са јахте скачу, чека их дубина,
на нову туру људи-амфибије.
Старац Черномор не води њих, морем.
То су сад добро опремљени ронци,
што мехурају кисиком просторе:
пирати наших дана-Листригонци.
А под хаљама таласа су – сидра,
као камење… Нико то не спори.
Под трупинама бродова, ко хидра,
море нечије кошчице умори.
Стојим у тами. Тишина ме зна.
Шкрипе конопци снаге непознате.
Испливавају то, можда, са дна
Одисејеве планине-фрегате?
Чега све нема тамо, на дну света:
шипке од злата усред блатног мира
с крљушћу римских звецкавих монета
и гајтанима од руских мундира.
Бацам крајцаре. И нека их сместа
прогута површ акварелне глади.
Враћам се, с тугом или без, на места
где је ронио, некад, Липиади…
__________
Балаклава – део приобаља Црног мора
Черномор – зли стари патуљак из Пушкиновог „Руслана и Људмиле“
Листригонци – митски народ џинова-људождера које је на својим странствовањима сусрео Одисеј. Потопили су му једанаест бродова и појели људство; спасио се само брод на којем је пловио сам Одисеј.
Липиади – јунак Купринове приче „Листригонци“
* * *
Европа плаши се ветра,
кроз прозор њиме прорезан,
ал касно – са пет се мора спушта
и у гостинску навеја.
Без присилног поретка.
Румени, бледе од опреза.
Једнака снага то уста,
дисањем Хипербореја.
Ледиле су се душе,
пупољ кургана, у пољу.
Гуше се штуцањем косати
краљеви и великаши.
Руси душмане руше
само уз Божју вољу,
тучемо, душман се злопати,
и то су греси наши…
Колико продреху гости
и гори од Татара…
Сибир их, далек, неће,
прича им – брзо стала.
Где су сад њине кости?
Сред којих фронтовских бара?
То зна тек око – треће,
под обрвом Урала.
Без империјског труда
чека чизму пут страшни,
да опет започне путања,
од основе свих основа…
Суседи плаше се чуда,
слуте немир пређашњи.
И тек је Москва ћутала
у руху својих послова.
Европа… Какви светови!
Добију кашаљ олако,
степских лица већ пуни
и назеба из Петрограда.
Руси смо, а не кметови
што кашу једу опанком…
Аријевци и Хуни!
„Ко је крив“ и „Шта сада?“…
* * *
У Отечеству често пахне дим,
ватре су негде запаљене, с тим
да зрак загорчи тек завеса димна.
Искра од трења с комшијом настаје,
мада пироман непознат остаје
а нескладно, у хору, звучи химна.
Недосадан је час девалвације,
незахвалнички ври јарост нације,
то није новост, чак ни из новина.
И на врхунцу политичке интриге,
ипак, још увек, ми читамо књиге,
недостају нам на много година.
Огњу, свет пали духу намењени,
потпируј трулу твар по васељени,
од почетка до краја снохватице.
Живот ће опет зачети, он вреди
док код нас постоје Аз, Буки и Вједи…
Прашина књижна – прах је са латице.
Свет почистити може се до нити.
Једини табу: папирус и свитци
сабраних дела, и сличних томова.
Уз лишавања сва – то очувати,
народ, ко Феникс, прах ће одувати,
почеће живот као игра нова.
Опити с речју веома су блиски
стенографисткињи и јеванђелисти;
колективни је писар с интернета;
Просо словаца сејати се мора,
на сва питања три су одговора
наша: Цар-звоно, Цар-топ, Цар-поета.
* * *
Рођен си из глине. Зрнцета.
Ти си – трун – мала тачка света.
Монада, ту послата.
Ал то је баш нелоше:
у теби – све епохе,
начело свих координата…
Сарадња, налик на место:
запета, што носи отечество,
клупко, тако се десило.
Плус чудни тренуци, не мање
откровење, дисање.
И то је све: чедо-месиво.
Па лењивац кога букање занима –
раст, не по Споку, нити с данима.
Теме нагоре узнеси!
Привремен успех стицања.
Само увис! До клицања!
Поштовање. Деца. Успеси!
Ал ти си виши од мудраца,
под масом питања, удараца.
У огледалима – старац немиран.
Није све тако, ал све дотраја.
Гле, судбина се од тла одваја,
бацају мрежу на лептира.
Напокон, ледена кошуљица,
тамјан, пратња, ћутљива лица,
тропари, спуштање сандука, свеће…
Остаје глиница. Наста –
вечност, многотачкаста.
Не поверујеш ли, схватити нећеш…
* * *
Море. Залазак, дивна слика.
Волиш… Тишина. Благодат.
Да је рат, одем ли у рат,
да л чекала би војника?
Треба да знам то сад, док сати
још држе сунце изнад лука,
да не буде мој син – син пука,
да би тешио мати…
* * *
Проћи тај живот, ово минско поље,
са родитељске ил сопствене воље,
и саму задњу границу достићи.
Без журбе прошлом разложито прићи.
Не успе увек… Хтео ил не хтео…
Јер, на почетку пута још, ко вео,
видан будућих авети је миг.
Божија воља на свакој од њих.
* * *
Стићи до тајне осећања
уметност тражи до жеђања,
и још немали дар, и плам,
такође и да страдаш сам.
Ал да л је проблем само тај?
Био би извор сјаја, сјај…
А лептир – за сјај, свуд за сјајем,
на жртву своје крило даје.
СУЗ 