Прозорчићи Велике магазе
________________
Кроз њега могу да видим далеко далеко далеко
Исто тако и они што су далеко далеко далеко
могли би да ме спазе како седим
иза прозорчића и гледам у даљину
У даљини поглед ми се губи
У висини, у дубини.
Девет прозорчића
Србовласи праве на Вечној кући.
Кроз први умрлом да дође –
кроз други –
кроз трећи –
кроз четврти
кроз пети –
кроз шести –
кроз седми –
кроз осми –
и кроз девети –
Моја кућа
десет прозора има.
Кроз први – ограда (види се),
кроз други – орах и ћурани,
кроз трећи – бунар и црни врх,
кроз четврти – пут и распутница,
кроз пети – Богородичино цвеће,
цвет кајсије, шебој, бокори перуника,
кроз шести – гробље, узбрдица,
кроз седми – курвари, племе трговаца,
кроз осми – шимшир подивљали, бор који се суши,
кроз девети – велика остава, бршљан,
кроз десети – дивља стаза кроз пусте мочваре
оних што су нестали мрачни пуни отрова.
Два сам прозорчића
и сам направио :
једанаести гледа на пучину океана и валове,
дванаести на звезде.
И тринаести сам прозорчић
отворио, када напуних двадесет и кусуср летра,
окренут рушевинама, разапетој мрежи домаћег паука.
Кроз њега сам до сада највише вирио.
Али кроз њега се не види најбоље
ни далеко ни високо ни дубоко,
предмети су увијени у сан,
дрвеће заогрнуто покровом сабласти,
нада и љубав нестају у магли на реци.
Људи, међу којима беше и пријатеља
и познатих, одлазе
с неким дамама у црнини,
одлазе по снегу на врховима прстију,
одлазе до јабланова иза прве окуке,
да се никада више не врате.
И они брзо нестају у магли,
постају нејасни,
да се никада више не врате,
да никада ништа не објасне.
Петнаести прозорчић
отворих вођен нејасном чежњом,
окренут према вечној кући,
према погледу који досеже чак – иза гроба,
кроз тај прозорчић сад гледам.
Кроз тај прозорчић понекад могу да видим тако јасно
у даљини оне што су неповратно отишли одавде,
оне што спајају вале и звезде,
исток и запад, север и југ,
проклетство, грехове, промашене судбине,
несрећне љубави, дворане пуне раскоши,
децу мраморних каријатида,
душе вечитих нежења, вечито мртвих и бесмртних,
куле од леда, блиставу светлост,
неверне анђеле како израњају из кристалне пене
подижући црне и танке руке,
децу у црнини, сирочад, Бориса Пастернака,
песнике купљене јефтино и оне уклете,
непролазну лепоту испод белих маварских
лукова, одјек цилика ластвичјих младунаца,
ора, гоча, плех музике, вапаја,
и хиљадугодишње пљускове
одевене у копрену свилену,
разапету горама и равнима које видех
путујући моравском долином,
јер присутни су ти плодноснни пљускови
и кад не пљуште,
виде се како долазе као коњица
из даљине непрорачунљиве.
У једном кутку мога дома
седећи крој тога петнаестог прозор(чић)а,
гледам погледом Бића које ће ипак стићи
јер досеже и спаја таласе океана, Кумову Сламу,
Њујорк и Переделкино, Париз и Бомбај,
Арарат и Кладово, Букурешт и Штокхолм,
Карпате и бразилске прашуме,
гавранове, сабласти и анаконде,
фоке и зебрасте коњиће,
Калемгедан и Краку лу Јордан,
безбожнике разних фела и нација
и побожне душе, које напредују пешке,
којима крв није сваки дан и сваки час
ударала у главу. Које су се могле занети
гледајући гроздове пужева на стабљици
жуте планинске цветнице,
или које је задржао
цвркут зебе или чешљугара…
Из књиге Белатукадруза:ЛАС ВИЛАЈЕТ, 2010.
______________
ЛеЗ 0005886
СУЗ 