Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Денис НОВИКОВ (1967-2004)
Денис Новиков родио се 14. априла 1967. године у Москви. Студирао је на Књижевном институту који носи име Горкога и био члан групе “Алманах“. Неколико година је провео у Енглеској, а потом живео у Израелу, За његову другу збирку песама „Прозор у јануар“ (1995), поговор је написао Јосиф Бродски. Последњих година је прекинуо све књижевне контакте и скоро да није објављивао. Умро је 4. децембра 2004. године у Бер-Шеви, у Израелу.
„Познавао сам Дениса од његове седамнаесте године“; пише Олег Хлебњиков. „Некако сам покушао да му помогнем како би се укључио у околну стварност: позвао сам га да ради у свој, књижевни одсек, часописа `Ватрица`, који се био окренуо перестројки, затим сам покушао да га за собом одвучем у `Нови лист`, препоручио сам га за учешће на Европском фестивалу поезије… (више од тога, авај, нисам могао да му помогнем).
Касније је Европа одиграла своју улогу у Денисовом животу. Он се заљубио у Енглескињу Емили (њој је посвећен велики циклус стихова), научио је енглески и практично емигрирао. Покушао је да се усклади са друкчијим, лондонским, животом, нешто је радио за Би-би-си. Али – није се давало. Иако га је `иза брега` успео приметити и благословити Јосиф Бродски, који је написао поговор за Новиковљеву књигу. А потом се појавила друга Енглескиња која му је родила кћи…
И ипак се Денис вратио. Али, у отаџбини је осетио до каквог степена нигде и никоме није потребан. Осим девојке Јуле која га је чекала све те године и која је, ускоро, постала његова жена. Са њом је и делио усамљеност, падајући у дубину себе – то је најризичнији скок, дат човеку. Ипак, тако јакоме дару који ражарује нутрину, неопходан је ехо. Међутим, уместо еха, он је на себи осећао други физички феномен:
Опкољава ме тишина,
потхват смрти кћерински.
И кад је последња, најјача књига стихова Дениса Новикова „Самоукинуће“ (Пушкински фонд, Санкт Петебрутрг, 1999), прошла непримећено, он је одлучио да су песме његова апсолутно приватна, стварносно лична ствар, и потпуно је прекинуо односе са књижевним круговима.
Како је његова књига уопште и могла бити примећеном? Тираж „Самоукинућа“ је – 1000 примерака. Такви су били тиражи у првој декади двадесетог века, кад је на целу Руску империју (не рачунајући Финску и Пољску) долазило 120 000 људи с високим образовањем. Сада је таквих више. Али, то су сасвим друкчији људи.
Последњих година, Денис је успео, чини се, само једну ствар – да оде из живота већине људи који су га волели. Као да се од раније припремао за то, да га ускоро неће бити. Чак ни за његову сахрану, родбина никоме није јавила. Сада се свако од нас сећа кад је Дениса видео последњи пут…“
* * *
В. Г.
Лупка лептир, и лупка, не избегне
ноћне прозоре.
Слушам, на леђа сада бих да легнем.
Немрачно ми, пре зоре.
Лупка лептир, и лупка тај, из прека,
собом о стакло.
Сутра одлазим, пут ме далек чека,
светло ме није такло.
Помислиш – живот, живот некуд тежи,
недуг, надомак.
Дослушај мучни куцањ тај, и лези,
опет, на стомак.
Телемахида
Телемах путем Евхарису срете.
Свој брод спалити до темеља пробра.
– Збогом, Менторе, нисам више дете.
Мени је брачни лог бољи од одра.
Пада у јарост Ментор, псује, маше,
али допире глас, с висине света:
– Ти не пожали свој брод, Телемаше,
брод, то су само парчићи дрвета.
Не тражи оца, он одавно стари
код такве, као твоја нимфа пуста,
те је – да кажем учтивије – чари
већ упознао, пио пиће с уста
бокала живих које вапи жедник,
вргнутих к небу наглавце, обредом,
да га ниједан већ не брине женик,
крдо женика, ни њихов стампедо.
Здраво, срећници, нашли циљ из странства.
Праве сте земље открили, из мрака.
И зањихаће зипку човечанства
чудесне нимфе, замену јунака.
Још Ментор виче: устај, Телемаше.
И још Улиса дозива Атина.
И кочије се од мучнине праше,
од брига прешлих са оца на сина.
Љубоморна си, Атино, на бољи
свет љубави где оклопи бес неће.
Покорисмо се. Ал не твојој вољи.
Ничијој. Бози, ускоро, помреће.
_________
Евхариса – нимфа у коју је био заљубљен Телемах
Ментор – Телемахов учитељ (земаљско оваплоћење богиње мудрости Минерве)
Ирска
1
Ускоро, ускоро биће топло,
дуголедништву мај ће, и јуни.
Доста је, да би до ње допро
куцни по деблу, на све пљуни.
Бог ће платити за ту превласт
видику златним бакрењаком,
Модрином ће се осути Белфаст.
То је чудно, али је тако.
2
Бенџамину Маркизу-Гилмору
Недалеко од касарне
у миру живиш, не стрепиш.
Ти сниваш снове чарне –
срамотни су и лепи
Ко да те уљуљка властодржац,
и већ сат касније
на измаку снага ти не издржа
као дете кад засније.
Хајд устај, учени Немче,
месје Французу мрк.
Чим сјај у окну – детенце
спремно увија брк.
И то је боље но шетња димом
олујног дана, под грањем.
Поправимо плашт, грло прочистимо,
почнимо са читањем.
Нађи врлину у науку
Маршаковом, о старцу,
о деди глупом и унуку,
о магарцу –
ко у преводу источне бајке.
Ах, Бенџамине,
то Пушкин рече (директно, поребарке):
сам живи, док све не мине.
Али шта чинити, ако у дому
сам Маршак остане.
И твој учитељ, надомак слому,
да, да, друшкане…
Постоји реч „фијаско“.
Је л ти сад смешно? Казивај,
Белфаст, ил небо над Небраском,
каква је разлика?
Ко да од летос ствар претраја,
и лежи у вртној тмини,
и на небесима је све мање сјаја,
и дана у години.
* * *
Виси рука, не осећам главу,
од мамурлука у очима тама. Тама мамурлук зали.
Ти ме не волиш, ти не знаш колико си у праву,
али… уосталом, какво нам остаје „али“?
Припадност постељну могуће је гристи, за ноћних сати.
Могуће је креснути оштрицом – испашће ни то ни ово.
Могуће је све бацити. Али, не вреди све бацати.
Треба нешто оставити. Дакле, оставити све, поново.
Ево то се и слави у другим световима, вишњим.
Преплићући се, као у световима другим, загрљајима немим
памтили смо и у беспамјатству, ко смо – прах нишчи.
И клицали – Господе! – на језицима земним.
* * *
Наливен живот сав у чаши
руком са стола кад се машим,
окну ћу се ко жив примаћи
и овакву ћу реч подстаћи:
Десет година ноћи кишних,
тек нагрижених сувих кифли,
недоједен мој оста део:
извињавам се, већ сам јео.
Памте позивни гест сва чула,
али не памтим који улаз,
улица, ћорсокак, трг – не питах.
Завесе танке, сјај расвита,
јутро рано, и птичја граја.
Не, није рај. Ал попут раја.
Ево изразих шта сам знао.
Десет сам година прозвиждао.
Испаде једна пародија.
А кад помислиш. деценија.
Круг затворивши породичан,
сатима гледам непомичан
кваку, и велим кваци:
„Шта хоћеш? Нисам још у раци“.
Наклон мостовима и кућама.
Ви сте с почетка, ја за вама.
Ја сам одроњен земљин шљунак.
У посланству сам. Ко испљувак.
Преко рамена послат, доме,
граду, свету, и још коме?
Схвата ме моја твоја.
Ал да ли схватиће твоја моја?
Као у лице с тополе пири,
малкице усним, то ме смири,
ко десет година пре, још ме ломе.
Граду и свету, и још коме?
За себе спевах стих, све луђи,
али прогорех чаршаф туђи.
* * *
Над Москвом небо, црно као мрена,
и из димњака дим – лети на горе.
Зар ја, ко фабрика полузатворена
да тражим плату за напоре.
Сам себи олтар, сам себи жрец-бделац,
перлама језика који ми се дао,
зачаран ронилац, зачаран жетелац
плеве коју сам посејао,
запалићу свој тамјан над сенима,
принети и узнети у уму
жртву-хвалу, ко Валам, временима –
морје и борје сместићу – у шуму.
Салва утвиних крила што долеће
на славуја не циља.
Самоме себи свештеник, приспеће
времена благосиљам…
То из детињства стиже одомаћен
пијаних чика жамор гласан,
тетака глупих питања – а шта ћеш
постати, кад стасаш?
Дим унатражни с неба Москве плаве,
снег с Кримског моста, пастел
влажног клупчета дувана и траве
постаћу, кад одрастем.
Уз ухо звери морске трептим, бдећи,
звери моја, капи крви, веку,
умишљеном се блискошћу хвалећи,
премало човек човеку.
Старозаветним ноздрвама димом,
новозаветном уву речју доћи,
оштрити смрти оштрицу под римом,
још за живота умеј, у немоћи.
По Бодлеру
Шта ће вам како живим? Да вам јавим?
Можда ја спавам и по дану,
можда пробуђен усним тек на јави,
пушећи марихуану.
Из тајне раста сишем ја
све дубље
надахнуће, ко бумбар сањив росу.
И у пчелу сам радишну заљубљен,
и у делатну осу.
Једној породици
У Новодевичјем манастиру,
где су повити надгробници,
где генерали леже у миру
и поручници,
тамо где ишту гроб Хрушча славног
екскурзијанти помно,
ви не иштете ништа, давно –
већ почивате скромно.
Бршљан и боца ту замећу
дом, ближе нашем добу.
Ви опростисте, а ја нећу
ни у гробу.
Запањићу те, као касан
судија, знај, туристо.
И помислиће Хрушчов да сам
сам Монте Кристо.
* * *
Нек долазе нек се лудо
крај мене свак окреће
догађа се то чудо
подсмевати се више неће
нек се у пећини од бетона
испуни завет нама
и повија се мадона
над чедом у средњим годинама.
* * *
Сваки цвет пољски, чак и гиздав
различак у вресу,
спреман је одмах да те изда
за живот и за кесу.
Травица, и жир с листом,
јагода, гљива у грању,
отворили би Западу Исток
само да су у стању.
* * *
Једнолични ток сати
равномерност по стази
летом ће својим стати
време је да се одлази
време је тако сведен
да време пожурим
јер више га не једем
и не спавам више с њим
Успомени Сергеја Новикова
Све речи што знадох, рекох. Мук ме гута.
Меки сандук ништа није скрио ником.
А душа, колико већ изађе пута,
толико се пута враћала. Навикох.
У Царствије, брате, у Небеско, допре.
Ти необмањивој љубави доплови.
Чујеш, вечни живот православни обред
обећава? – Зато, сваку реч улови.
Чујеш, вечну памјат навести кроз тмину
трогласни олтарски бруј, у тихом хору,
оном ко издржа ноћ на инсулину,
али се самртно умори у зору?
Не скрштати руке пре рока, обредно,
ружичасте капке не међити довек –
и раздрешиће се узлови одједном.
На Вагањкову си постао свој човек.
На чврсту банкноту преводиш свој грош,
а испада – напор бесмислен на путу.
Ни гробари нису звери – људи још,
све схватају, траже по курсу валуту.
Одлазиш с пролећем, јер с пролећем поче,
у другоме крају сусрећеш векове,
уз јак говор оца и регистар Очев,
ти уписа себе навек у синове.
Неће вас утроје досада мучити,
а да сиромаштво у грех не уводим
са сандука кидам каранфилић вити
и непарну ружу стављам, по слободи.
1995.
* * *
Сећаш се стана (на нашем – „флет“),
где „герл“ би жена врла?
Радости моје већ нема свет,
умрла је, умрла.
Однео ју је чамац-пегла,
уз знани разлог више,
онима је из тврђи одбегла
који је освојише.
Памтиш ли месечев фар, стан, замор:
на Босфор, да би се спасли,
из земље наше допливавамо
удвоје, стилом пасјим?
Ту смо све Турке затицали…
Памтиш ли просту ноту
с каквом смо губили, и опет стицали,
ко рођачку, чистоту?
На свом смо били ту, некада,
ал све се чињаше машта:
мај нисмо волели због тешког рада,
и свет, већ не знам рашта.
* * *
Здесна ја једну љубав засужњићу,
а слева другу, ал такође љубав.
Дубоки пехар на ножу служићу.
Грожђано месо, крв, утеху зуба.
И стихом жртвен пир наш нека крене,
захвалом за хлеб и за со, сво благо.
За 0, 8 – мешине стаклене,
и за скућену бескућничку нагост.
Како живесмо, мислиш, чекајући
наступ времена – пут натраг – то сад
споводећи се на вејави – кући –
у Тобом саздан враћамо се Хад.
Да, а ако се мора поседети,
вино и нож кад разделим на тацни –
грлене речи рећи ћу – вреде ли? –
нешто између „праштај ми“ и „казни“,
измеђ „праштај нам“ и „спути ремењем“.
Само реч које нема сред планете,
и ову љубав, и ону, и мене,
и злом живуће, љубављу зачете,
још оправдава. Последња. По наду
лик Твојих бића суду се управи,
до колена у Тобом сазданоме Хаду,
до грла у Тобом сазданој љубави.
1989.
Русија
Ти у крст скрсти руке беле,
лице до веђа под крцкаву зелен,
ни подбрадаче, ни народне ношње –
тек бејзбол-качкет с продаје ил прошње.
Просениш качкет – фереџу ти шаље
први комшија. Шта да кажем даље
као син који постиде се срама:
„Ево стигосмо, мама“.
А борисмо се колико нас има,
држасмо пола света у зубима,
не на папиру, мастилом – по трагу
писасмо своје на Рајхстагу.
Своје – то грех је, сиротство, кабала.
Ал шта си била, зашто си настала,
ко шести део света, налик кући,
таблице такве листајући.
Потоњи разум твој првак расклима.
Псовали су те, вукли лекарима,
а ти си гризла брк торпеду
и опет пила за Победу.
Дозволи и мени да испијем, мама,
сад већ не шеста, просто сама.
Дакле, без громког тоста,
без иста, веста и без оста.
С камена, вране плашимо по свету.
Вране за вране не сматрајућ, штету
државним својим пренутим животом
нанећемо и – накнадити потом.
Забавимо се, боље, нашом драмом:
здесна је – Алах, слева – Мамон.
Почившима нас зову на камари,
а свуд девица кикот у комори.
Кренеш налево – умрећеш од огња.
Кренеш надесно – утопићеш коња.
Магла се шири право к нама.
Небом кренимо, мама.
1992.
* * *
Ми, Георгија Иванова ђаци
не прве класе, ал не баш ни стоте,
тражисмо рубљу да нам неко баци
и нас је она тражила, сироте.
И, сретосмо се. Сад, на Бронску хајдмо.
Стаклена врата стадоше пред нама.
Цитат смо крунски проћердали тамо,
ал с достојанством исписмо сто грама.
Јефтино флакче од пластике не сме,
(јер је безвредно), празно да остане.
– Због Ариоста и Тасове песме
будалаштине не прави, прикане.
О Ариосту и Тасу повељу
састави – речју, предавачу, блесни.
Пола живота шћерда у Гомељу,
сад на сесији кажи све о песми.
Ми – Георгија знамо, Иванова,
ми смо – за њега, за Бога и цара
умешенога са лаком изнова,
с пластичном масом чаше од пет пара.
…Господе, кад то би, колико има?
Пре ојављења твога свима нама,
на постерима, и по ћебадима,
по ћошковима и по свим странама.
Још и пре бело-плаво-црвенога,
још као „уд“ на зачетничкој њиви.
Пре капитала и мога и твога.
– Не лажи. Тако дуго се не живи.
Доста горчине, дојадише трице.
Сазвучја равна и туђи лимити.
Нисмо са Тверског – с Бронског незналице.
Не треба, момче, глупости чинити.
Да л откриће ти, са одгодом, бритку
тајну, прелетни тајни кругосјај?
Од прве строфе већ смо на губитку.
Тамо ред речи није био тај.
1994.
_____________________
Бронска – Улица у Москви
Тверски – Московски булевар.
ЛеЗ 0005969
СУЗ 