Светлана ХОЛОДОВА (1962)

ИЗ НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ, ИЗБОР, ПРЕПЕВ И НАПОМЕНЕ ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ

Светлана ХОЛОДОВА (1962)

Светлана ХОЛОДОВА (1962)

Светлана Холодова је рођена 1962. године, по образовању је филолог. Радила је као учитељ, коректор, рекламни агент и новинар. Године 2013. године номинована је за звање „Народног песника. Живи у Јекатеринбургу.

* * *

Стављен је, већ, на сунце вето,
парче неба је нанесено,
и звонко штедро лето
у шкрту тугу стаје, треном,

опет и опет напипавајући
у сутон дана ветровитих
сламчице смисла, речи врућих –
за живот ближи и скровити.

Какву врелину, над остатком,
иштеш, у тучи са самим собом?
Чуј, како болно, како слатко
листопад звижди нашим добом

и очупани бисер баца
под ноге шуми, нагост ваја.
…као брезових падобранаца
последњи десант, опроштајан.

* * *

Свиће све касније – не април, већ октобар
узима ме на нишан и зима лукавица,
а лети, у топлини, иза сто брда проба
да ћути, ћути, ћути јесења кукавица.

Кукавице октобра, прожми мој стих кроз муку,
привуци к мени, привуци к мени кроз иње зрака позно
далеко своје, попут гудала, повозно ку-ку,
виолинама јутра док гудиш виртуозно.

Кукавице октобра… И одговара дан ледни
прозрачном плавећу отрован.
Док срце, као оса, сише сјај медни,
медни и ломни сјај над крунама борова.

* * *

Са каталаном борја под ногама
где голуб воде огледало кљује,
ни оригами чаме није с нама
ни насртљива нужда што нас трује.

Знам напустити мене неће јесен,
нити тај кобалт растопљен на своду,
ко жена накит бивши ће да стресе
по парковима, по шуми, низ воду.

Шта ћу са собом понети, кад кренем?
Зар спомен, можда, на овај дан кратки
где влада покој предвечан без мене,
наговест зиме, прут глога у ватри.

______________
Каталана, оригами – јапанско писмо и шаре

Јара

Земља јаром до дна прожета,
до корњачиних леђа: јуни.
Артеријалном крвљу лета
булевари су врели пуни.

Хлад неће сенке да приуште,
светлост поднева – мед што кипи.
Ко разјарени зверогуштер
распилављени трамвај шкрипи.

А над сквером где су се стисли
листови ко на зборно место,
парфимериста луди изли
расцветан мирис липе честом.

Препеви с јесењег

Сјаје шуме предзимског сиротства,
време меша ко лија трагове,
дани ко дим расејани плове
и сад фраза „можда, „кад би“ – кошта

много више у безумној цени,
и чекања мутнеж од раније,
од свих „сада“ и „овде“ јачи је:
дај ми знак бар, барем ме осени

ветровитим јутарњим крилима –
још у коби твојој звучим – пој
јединствене музике: по њој
да л те јесен још познаје, има?

И пре но се предам добу снежном,
да узалуд не гинем без добра,
реч по реч, ја препевавам нежност
с грубог писма болесног октобра.

ЛеЗ 0005856  

Постави коментар