СРПСКИ ПЕСНИЦИ НА РУСКОМ – Александар Лукић

Featured

Ознаке

ТРЕШЊЕВ ТОП

 

1. Александар Лукић, српски песник (1957), у Москви - 131 одабрана фотографија (лето 2012). - Фотодокументација Заветина-

1. Александар Лукић, српски песник (1957), у Москви – 131 одабрана фотографија (лето 2012). – Фотодокументација Заветина-

Трешњев топ из моравских вирова
извадише безуби аласи и још један
приде са њим тежак, ливен од бронзе.
Локалне новине описаше догађај,
помпезно. Изјава историчара казује
да оружје потиче из 19. века,
бачено на дно реке највероватније
након пропасти Првог српског устанка.
Трешњев топ окован попут винског бурета
гвозденим обручима да не прсне од цветања
барутног пуњења. Његових двеста година
делују као да стиже из мајсторске радионице,
а не да је извађен из речног муља.
Онај од бронзе видније је пропао.
Уместо у музеј топови завршише
крај бисте окрутног устаника тог доба.
Уз њега постављени на лафете
недвосмислено подсећају на
чачкалице са стола из градске кафане.
Трешњев топ зева устима заобљенијим
од шарана дивљака. Питах се
зар су из њих одиста бљувала
ватрена ђулад по главама неверника?
Можда ће какав потомак дочекати
да топ олиста с пролећа
да из њега процвета бела трешња
са које ће отпасти трешњев цвет
при месечини.
Бронзани ће за мог живота
обући гуњац зелене патине.
Време ће довршити посао.
На овом свету писано је свему
да иструне.

Александр Лукич Черешневая пушка
(С сербского).

Беззубым рыбакам из омутов Моравы
случилось вытащить черешневую пушку
и вместе с ней литую, тяжёлую, из бронзы.
Все местные газеты помпезно извещали
о двух находках. Историк об орудиях сказал,
что это пушки девятнадцатого века
и в реку брошены, скорей всего,
когда разбиты были сербские дружины
в конце их первого восстания*в тот век.

Черешневая пушка, подобно винной бочке,
была в железных кольцах, на случай взрыва
пороховой начинки. Спустя две сотни лет,
она смотрелась как только что из мастерской
и будто не была в речной пучине.

Другая – бронзовая – больше пострадала. ….
Препев Владимира Кормана.
Уз  Лукићеве стихове, Господин Корман је препевао и неколико песама  прерано преминулих  Новице Тадића, Даринке Јеврић, Ратка Делетића и др.
Видети више на веома посећеном поратлу  ПОЕЗИЈА.РУ : http://www.poezia.ru/article.php?sid=103479

Advertisements

ПИТИРИМОВ (1973)

Featured

Ознаке

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Александар Питиримов рођен је у Москви. Завршио је правни факултет, а живи у Пскову. Главни је уредник сајта „Поезия.ру“. Такође, издаје интернетски алманах „Тредјаковски“. На питање у једном интервјуу, зашто већ не објави штампану збирку песама, одговорио је да је то „чисто губљење времена“, и да ће, у најскорије време, сви аутори сами издавати своје књиге, између осталог, и путем интернетских мрежа.

Pitirimov 1973

Pitirimov 1973

Огледала

Платна је зима даљином наткала.
Земља покорно спава, сва се млади.
С хоризонта се дижу огледала.
Прогледавамо, приближењу ради.

И наше душе тела трула, пала,
скидају, еротски обнажене, сад, и
у небо, скоро без одраза, к нади
лете, свршивши дела заостала.

И на међама преобразбе стали,
заборавивши неизбег пораза,
већ у друкчије одлазећи даљи,

ми пресељења смисао стичемо
и постојања тајну проничемо.
Ал срж познавши, нигде нам одраза.

2004.

Велико, а неста/ Владимир Јагличић

Featured

Ознаке

Успон, пропаст и одбрана Александријске библиотеке

Библиотеке су гробља на којима се свакодневно догађа чудо васкрсења. Не треба жртвене крви, ни идолопоклонства, нити свештеног посредништва – потребан је само живи длан који оживљава све што такне – домалочас мртву твар. И то је оно важно: онај први који је започео изградњу библиотеке дуго је мислио о смрти, покушавајући да је обесмисли.

Заветине у јужној Србији, Радан: Остаци византијских грађевина из времена Јустинијана. снимак мирјана Соколовић. Пролеће, 2013

Заветине у јужној Србији, Радан: Остаци византијских грађевина из времена Јустинијана. снимак мирјана Соколовић. Пролеће, 2013


Невидљиви послови неимарски

Није чест случај да се формирања јавне, отворене, библиотеке лате владари – и још бивши генерали једног од претендента на владање светом. Александар Велики је основао Александрију, и она би остала само један од градова, да његови генерали који ће у античком Египту остати познати као династија Птоломејевића, нису покушали – не да освоје овај свет, већ да савладају смрт у смртоносном свету, и тако освоје други. Они су смрт, очито, добро познавали – наносили су је у освајачким ратовима, познајући је на њеним изворима, тамо где се отвара бездан и прелази непрекорачива граница. Догодио се преобрат, у историји сасвим редак, кад се земаљска власт из младићког осионог силништва претвара у поредак својствен зрелом добу просвећеног апсолутизма. Тешко је веровати да су искоренили своју војничку природу, али су је зауздали, покоривши се мудрости. Можда је своју улогу одиграла и гордост духовног престижа, без које тиранин губи божански ореол и своди се на кабадахију из суседне улице. Неважно: тренутком оснивања Александријске библиотеке Птоломејевићи су се придружили тајној мисији човечанства – дивној илузији о ванфизичкој опстајности, о стрпљивости учења, о градњи у духу која лебди изнад меса што крвари и пати. Открили су идеју другог слободног човека и стали иза ње, онолико колико се у тадашњем, робовласничком свету, могло. А шта је идеја отворене библиотеке, ако не давање онога што се не може поседовати, што се може само поштовати?  Такво здање морало је бити – не само библиотека, већ, уједно, музеј, и читалиште, и университет, и храм. Било би храм чак и да није посвећено Серапису кога су Птоломејевићи обожавали. – јер је храм свако место које људе окупља у доброј вери – „за лечење душе“, како је стајало на натпису хола са папирусним свицима. Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птоломеј Први Сотер, око 290-283. пре нове ере, а наставио Птоломеј Други Филаделф  – Сотер (309-246 пре нове ере), у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотеловог Лицеја. Библиотека је имала и други део, звани Сестринска библиотека, саграђен касније, у делу града званом Серапион, уз обалу Средоземног мора (група руских прозаиста-фантаста је почектом двадесетих година двадесетог века по њој узела назив „Серапионова браћа“). У свом саставу Библиотека је имала: шеталишта, баште, просторије за заједничке ручкове, читаонице, холове за предавања (амфитеатре) и собе за састанке.  Библиотека је, такође, имала и набавно одељење, лоцирано у луци, као и каталошко. У холовима су биле полице за држање ролни папируса. Тадашње књиге су прављене од папируса (прерадом трске које је на Нилу било у обиљу, те је Александрија била надалеко позната по њеној производњи) и од пергамента (штављене коже; такве књиге су се чувале у Пергаму, где се налазила друга по величини библиотека античког света). Државне библиотеке старог света, пре Александријске, рецимо Асурбанипалова, служиле су владарима. Књиге тих библиотека биле су клинописи на каменим таблицама, а њихов садржај диктиран је владаочевом политичком вољом. Садржај камених књига је морао бити сликовит и кратак, јер није било физичког места за уписивање дугих текстова. Папирус, као место за уписивање догађаја и идеја, демократизовао је и саму идеју библиотеке. Као оснивач Александријске библиотеке спомиње се учени Грк Деметрије из Фалерона, Аристотелов и Теофрастов ученик. Захи Хавас, председник Египатског комитета за антиквитете, тврди да је 13 холова у Библиотеци могло да прими истовремено 5000 студената, а просторије тих холова тако су биле међусобно распоређене, да је говорник-предавач стајао на једном, централном, узвишеном месту, на подијуму, како би га ученици могли пратити из различитих одаја. С обзиром на чињеницу да је папирус био нејефтина роба, тешко је веровати да су се књиге могле, као данас, односити кући, на приватно коришћење, вероватније изгледа да су се морале проучавати на лицу места, под будним оком тадашњих библиотекара. Библиотека је у свом саставу имала и астрономску опсерваторију, јер је изучавање неба једна од првих дужности посвећеника у земаљске тајне. Када је совјетски научник и песник Чижевски рекао да „власт у сваком тренутку мора да познаје стање сунца“, он је сажео тежње свих дотадашњих загледаника у небо – реч „власт“ овде ваља схватити не у земаљском смислу, већ у смислу пирамидалног астралног врхунца којим се осваја знање.

У раду саме библиотеке ваља разликовати њено зрачење изван омеђености сопствених зидова, и њену унутрашњу, библотекарску, научну и библиофилску делатност.

У физичком простору старог света библиотека је избила на глас као највећа и најопремљенија. Њеном првенству се, донекле, опирала пергамска библиотека чија дела су чувана на пергаменту – штављеној кожи. Једна од највећих брига управника библиотеке под Птоломејевићима била је набавка и допрема књига. По легендама, набавке су вршене што милом, што силом (одузимањем), при чему би се, хајде да поверујемо у такву једну „учтивост“, оригиналне књиге преписивале, уз новчану надокнаду власницима. По читавом старом свету слати су мисионари који су трагали за добрим приватним колекцијама, у тежњи да их допреме у Александрију. На тај начин, у библиотеку је доспела и велика Аристотелова лична колекција (1). И не само његова. Логично је претпоставити да су велики писци и научници, не имајући порода, или имајући наследнике који за папирусе и пергаменте нису марили – сами завештавали своја дела највећој библиотеци светa. Није без основа помислити да је набавка књига представљала нешто попут државне бриге и обавезе (2).

Такође, није престајала брига да се дела писана на страним, негрчким језицима, преведу, за шта је ангажован велики број преводилаца (најчешће се наводи пример превода Старог завета са хебрејског на старогрчки, на којем су радила седамдесет два преводиоца). За све то ваљало је имати новца, и многи извори тврде да га Птоломејевићи нису жалили. Они су, као сви просвећени монарси, на свој двор привлачили истакнуте песнике, философе, научнике, опскрбљујући трепштинама и новцем – не само њих, већ и њихове породице, омогућујући им, на тај начин, несметан свакодневни живот и рад. У библиотеци су, на научном усавршавању, симпозијумима, у улози предавача, или како би се данашњим језиком рекло, на државним грантовима, боравили, између осталих, Архимед и Еуклид који је у једној од аула библиотеке написао своје „Елементе“.

Није случајно руски песник Михаил Кузмин у својим „Александријским песмама“ подвлачио гордељиву ученост александријских студената:

Нисмо узалуд читали богослове

и нисмо код ретора учили бадава,

ми знамо значење сваке речи

и сваку можемо тумачити на седам начина.

Уз вољу императора Птоломејевића, међу којима су прва четворица били и писци, за унутрашње функционисање библиотеке од пресудног зачаја су били управници и особље. Богаћење библиотечког фонда је захтевало организацију паковања и каталогизовање свитака, како би се они лако, у случају потребе, проналазили и користили. Свици су лежали хоризонтално, у посебним полицама, а на својим свијуцима имали су идентификационе ознаке. Сматра се да је са овом праксом отпочео први управник библиотеке Зенодот, који је применио алфабетски редослед унутрашње организације библиотечког фонда. Унутар саме одреднице са именом писца стајала су сва његова дела до којих је библиотека могла доћи, такође спакована по алфабетском називу. Можемо само претпоставити каква је била шира организација каталогизовања, али се намеће оно што би свакоме прво пало напамет – да су дела класификована и по тематици, то јест да су постојала посебна одељења за природне науке, философију, књижевност итд., а да се алфабетски принцип, потом, примењивао на сваку грану понаособ. Сматра се да је Зенодот применио овај начин каталогизовања, пошто је, по истом систему, саставио „Речник ретко коришћених речи“, а онда га применио на каталогизацију. Логично је претпоставити да је, како је фонд растао, било потребно запослити већи број људи, познавалаца тог каталошког система; сматра се да су на том послу упошљавани учени робови који су корисницима били од помоћи.

Следећи корак у каталогизовању већ великог књижног фонда начинио је песник Калимах, који је наследио Зенодота. Он је сачинио Таблице (Пинакес), помоћни библиографски преглед који је запремао, сматра се, око 120 књига. Таблице нису сауване, али се многи учени списи наредних векова позивају на њих, сведочећи о њиховом значају.

„Он је направио почетну основну поделу на поезију и прозу које је даље поделио на подгрупе. У поезији је постојао попис драматичара, с посебним списковима трагичких и комичких песника; попис епских песника; попис лирских песника и тако даље. За прозне писце израдио је пописе филозофа, говорника, историчара, писаца на медицинске теме, чак мешовити попис (ту су набројани кувари, на пример). Сваки попис је садржао имена писаца по алфабетском реду (наравно, само према првом слову). Сваки писац је добио кратку биографску белешку која је садржала очево име, место рођења, понекад надимак – корисне детаље за разликовање писаца са истим именима“, пише Лајонел Касон (3).

Уз ове, александријски научници и библиотекари бавили су се лексикографијом, занимали су се питањима критичког издања текста, коментарима текстова, граматиком. Сви ови напори, без обзира на трагичан крај Александријске библиотеке нису остали узалудни, јер су имали зачетнички значај на путу писане речи од краљевских и личних одаја ка јавној публикацији, слободној мисли и свести о потреби да јавна добра постану доступна свима онима који их приљежним радом – растом у духу, заслуже.


Један свима видљив и доступан посао

Ако је веровати Бертолду Брехту, писцу једне раскринкавајуће књиге о Гају Јулију Цезару (4), Цезарова књига „Моји ратови“ пре би требало да се зове „Лаж о мојим ратовима“. Брехт је Цезара сматрао тајкуном свог доба који је успех плаћао – што парама, што људском невином крвљу (у чему се, додуше, није разликовао од других, али ми у овом тексту и тражимо управо оне који јесу). За успон и успех није му недостало нешто личне храбрости, каква прати људе спремне на злочин, и нешто среће каква прати хуље. Ако је тако, шта је њему могла значити Александријска библиотека? Својим писарима наредио је да испишу историју каква њему одговара, они су то и учинили. Познавао је, дакле, вредност писма и књиге. Међутим, све што се није односило на њега лично остајало је ван његовог интереса. Александријска библиотека се дрзнула да постоји, не само немајући ниједан спис о њему, већ и чувајући списе који га не величају. Тако је, током једног освајачког похода, библиотека, 48. године нове ере – први пут изгорела. Многи се не слажу са тим да је уопште могла горети, јер је била начињена од камена, као и храмови старог доба. И није горела зграда – јер се иначе не би спомињала још неколико векова потом. Горео је, међутим, добар део папируса у њој. Цезаров злочин састојао се у томе што га није спречио. Можда и најтежи од својих злочина није ни починио, само је равнодушно прошао поред места злочина. За његове „послиће“ (како цезарске подухвате назива Брехт), питање постојања и опстанка једне провинцијске библиотеке остало је без значаја. Штета, јер, после свега, остаје оно што је о њему написано, а то није много боље од онога што су о њему мислили Брити и Гали. Да је сачувао библиотеку, а изгубио царство, прошао би, можда, боље, јер би сачувао  важније.

Плутарх, који је према Цезару благонаклонији, извештава нас да је Цезар, у сукобу са Помпејом (којег је убио на превару) запао, после побуне масе  граду, у војнички тешку ситуацију и да се морао хитно повлачити из Александрије, користећи подметнуте пожаре у луци. Многи верују да је пожар уништио део библиотеке.

Нешто је, ипак, сачувано. Да није, библиотека не би могла да буде, потом, и коначно уништена. Не може се једном уништено уништити опет, јер је уништење коначност. Али се једном уништено може обновити, па макар и зато да би опет било уништено. Непуна три века потом је библиотека, како би се данас рекло, „радила“. То ће рећи да је на њеним згариштима опет могла да се види група оних који су, упркос свему, хтели да је граде и развијају. Имена обновитеља нису сачувана, али тешко да су они то и хтели. Радили су, колико за себе, и више за друге. Као невидљивом реком, одасвуда, опет су, махом из личних извора, почели да допловљавају свици и пергаменти, и заузимају места на којима су једанпут већ претворени у космички прах. Римски императори, чини се, нису имали удела у том послу, али не треба губити из вида да је у време Октавијана Августа римска књижевност ушла у своје златно доба, и да је велики углед државних песника као што су Вергилије или Хорације, могао утицати и на јавни однос према библиотекарству. Величајући књигама Августа, књижевници су бранили и књигу, не слутећи да ће доћи време када то неће помоћи ни њима, ни књигама. Уосталом Лајонел Касон наводи непроверени податак да је Антоније својој љубавници Клеопатри, царици Египта, поклонио 200.000 књига из Пергама који је био под његовом влашћу. Није речено, али се подразумева – за александријску библиотеку. Император Клаудије је доградио библиотеку – можда је, у ствари, обновио оно што је, у Цезаревом пожару, било онеспособљено за рад. А онда, на своје је дошла и традиција. Ако нешто постоји три века, уништити га за један дан – и лако је и тешко: дошао је дан уништења, али је и прошао, свануло је следеће јутро и сад ваља опет стварати. На престо империје је дошао и један философ, Марко Аурелије. Појавили су се, уз књижевнике, историчари, философи и научници знатног имена (Тацит, Сенека, Лукреције Кар). Куда са старим књигама, куда са новим? Куда с лудим Марцијалом, куд с безбожним Овидијем? На једно место: у библиотеку. Библиотека, поготово у далекој провинцији, дође и затвор, и гробље, и изгон, и карантин. Док је се сети, за сваког Цезара ће се већ наћи неки Брут. Даље, од пресудног значаја за опстанак библиотеке била је, како ми видимо ствари, чињеница да су све те старе и новоскупљене књиге писали многобошци на којима се Рим васпитавао од свог детињства. Насрнути на њих значило је, још увек, насрнути на себе. Истина, императори су за управнике, награђујући их за верну службу, постављали себи блиске људе, најчешће заслужне војнике за које је тешко веровати да су их привлачиле и занимале књиге. Али је важно да је библиотека, очито, настављала да постоји и зрачи.

Едвард Гибон, за разлику од Касона (који верује да је библиотека коначно настрадала још 271. године, после војног сукоба императора Аурелијана с побуњеницима) сматра да је проблем новог разрушења библиотеке отпочео са христијанизацијом Рима, то јест са христијанизацијом његових владара, почев од Константина, закључно, кад је о библиотеци реч, с Теодосијем. Гибон увек истиче да су императори-хришћани, у основи, према паганским својим поданицима били трпељиви, чак благонаклони. То доказује бројним примерима грађанске успешности, под хришћанском управом, разних паганских војсковођа, сенатора, патриција. Но, Теодосије је најпре прогласио закон по којем забрањује жртвовање животиња на прагу паганских храмова (Гибон тврди да је имао личну аверзију према убијању животиња –  не знамо да ли је имао сличну аверзију кад су у питању људи), а одмах потом приљежни хришћански епископи, од којих Гибон нарочито истиче тројицу светитеља, кренули су у рушење паганских храмова.

„У Галији, епископ Тура Свети Мартин, ставивши се на чело својих верних монаха, уништавао је идоле, храмове и свете насеобине у својој великој епархији, а здраворазумски читалац је и сам у стању да схвати да ли је Мартин тај тежак посао радио уз неке чудотворне силе, или уз помоћ земаљских оруђа. У Сирији божанствени и горљиви Марцел, како га назива Феодорет, надахнут апостолским мукама, решио је да из темеља сруши величанствене храмове у диоцези Апамеји. Вештина и стабилност с којима је био изграђен Јупитеров храм, с почетка се нису потчињавали напорима рушилаца; то здање је стајало на узвишици. Са сваке, од четири стране, високи сводови су подржавани с петнаест масивних стубова који су имали по шеснаест стопа, док су колонаде биле саграђене од огромних стена, међу собом чврсто повезаних оловом и железом. Да би срушили храм, безуспешно су пуштена у погон најјача и најоштрија оруђа. Напокон су нашли потребним да поткопају тунел испод стубова, како би их коначно срушили, па и то тек кад су ватром уништени дрвени потпорњи у ископаном подземљу, док су тешкоће тог подухвата описане у алегоричној причи о мрачном демону који је успоравао послове хрипшћанских инжењера – али ипак није успео да им се супротстави. Погордивши се овом победом, Марцел је лично ступио у бој са силама пакла; многобројни одред војника и гладијатора ишао је под епископским знамењем и рушио, један за другим, храмове у диоцези Апамеји.“

Сераписов храм у Александрији се, у односу на Јупитерове храмове широм  империје, могао учинити мање важним. Серапис је, како се сматрало, нека врста „личног“ божанства самих Птоломејевића и могао је остати ван оваквих хришћанских интересовања. То је било немогуће, из два разлога. Први се односио на величину самог здања. Таква зграда свакоме пада у очи као једна од централних – не само у граду, већ и у том делу света. Друго, и важније, Александријску библиотеку је рушила сама њена слава која се и три века после настанка хришћанства, заснивала на паганском погледу на свет. У та три века појавили су се извесни хришћански писци, али су они, као што ће убудуће чинити и исламски научници, једним од главних питања сматрали верско, то јест, канонизацију и правилно тумачење Старог и Новог завета. С обзиром на то да постоји само један Бог, са својих десет заповести, све ван њих је сувишност, праузрок или последица прста неверног Томе којег, просто, ваља одсећи. Философски и научни продори хришћанских научника и философа као да се нису тицали овог света, због чега су остали у сенци паганских писаца који су од овог света полазили. Ту сенку је ваљало уништити, а она је падала управо са Александријске библиотеке.

Заветине у Звижду, с-и Србија: Могућа локација за Музеј Немогућег Ратара и Библиотеку Заветина. Снимак: Иван Лукић, пролеће, 2013.

Заветине у Звижду, с-и Србија: Могућа локација за Музеј Немогућег Ратара и Библиотеку Заветина. Снимак: Иван Лукић, пролеће, 2013.

За тај свети посао нашао се још један светац, архиепископ Теофил, за кога Гибон не штеди речи прекора, говорећи да је био љубоморан на Сераписа:

„Његов храм, који је својом величином и раскоши био такмац Капитола, био је подигнут на широком врху вештачког брега који се узвисивао на сто корака изнад нивоа суседних делова града, док је празан простор унутар брега био засејан чврстим аркама и делио се на надземне и подземне одаје. Свето здање било је окружено четвороугаоним портиком; фантастичне сале и гиздаве скулптуре сведочиле су о вештинама уметника; а блага древне уметности чувала су се у знаменитој Александријској библиотеци, која је из пепела устала с новим сјајем. Пошто су паганске жртве биле строго забрањене Теодосијевим едиктима, оне су у Сераписовом граду и храму и даље биле дозвољене, и та чудна снисходљивост је неразборито приписивана сујеверном страху самих хришћана који су се бојали уништења старинских обреда, зато што они, једини, могу да обезбеде изливање Нила, плодородност Египта и снабдевање Константинопоља хлебом.“

Многи су Гибона корили за антихришћанство, лако заборављајући да он према паганским римским моћницима није нимало блажи. Гибон није против хришћанства, он је против хришћанског, и сваког другог, рушилачког лудила. Хришћани су опколили пагане, заточене у просторијама библиотеке, цар Теодосије је одобрио паганима да из ње изађу, али је, истовремено, допустио хришћанима да уђу унутра. Све што није склоњено и изнесено, током повлачења пагана из опсаде, хришћани су спалили и поломили – од свитака до наставних учила и камених идола, укључујући, разуме се, и огромни Сераписов споменик. Нико разуман не може порећи да су Римљани са хришћанима добра три века поступали на најокрутнији начин. Пагански обреди хришћанима су се чинили магијом, а пагански богови демонима. Ако је тако, шта је нама до паганских храмова? Нису ли у њима вршени мрачни обреди, поштовани још мрачнији култови, можда чак и са људским жртвама? Није ли хришћанство ослободило човека дуговековнога ропства, и људе, напокон, изједначило, па било то и само на речима. Треба ли, међутим, зато што смо хришћани, да порушимо Акропољ и Стоунхенџ, и тиме учинимо исто што и Цезар,  или да уложимо научничко и ученичко стрпљење, не бисмо ли покушали да их разумемо, на тај начин и утврдимо њихово, па и своје, место у тајновитом, чудесном и смртоносном свету у којем живимо? Десетак година за рушењем Сераписовог храма и паљењем александријске библиотеке (године 411), подивљала хришћанска милиција, нахушкана тадашњим архиепископом Кирилом, на улици је пресрела Хипатију, Теонову кћи, неоплатоничарку и математичарку, професорку на александријској школи, одвукла је у зидине празне библиотеке и тамо дословно раскомадала, предвођена неким Петром Чтецом. Једини начин на који руља може поседовати лепоту јесте да је раскомада.

Шта је било са свицима папируса? Део њих је, очито, био изнет из библотеке пре но што су је запосели хришћани и попалили оно што се тамо затекло. Тако је, пред паљевином и рушењима, Александријска библиотека постала прва покретна библиотека на свету. Ако је Томас Ман рекао „немачка култура је тамо где сам ја“, мислећи на своје избеглиштво, ти свици би за себе могли рећи „библиотека је тамо где смо ми“. Да није постојала у наредна три века, зар би муслимански калиф Умар ибн Хатаб, нека је хваљено име његово, могао 642. године, после освајања Александрије, изрећи речи које то име и данас с правом придружују паганину Цезару и хришћанским светитељима – тако да га ништа више не може опрати од блата? Када га је војсковођа Амру ибн ал Асу, пошто је поразио Византинце у бици код Хелиопоља,  питао шта да учини са Александријском библиотеком и књигама у њој нађеним, он је рекао: „Ако се у тим књигама говори нешто чега има у Корану, онда су бескорисне. Ако се у њима говори нешто друго, онда су штетне. Према томе, и у једном и у другом случају, ваља их спалити.“

И гле, како су се људи разних конфесаија и времена, братски сложили на истом послу рушења! Очито, рушење је нешто што нас уједињује и окупља далеко чвршће и боље од досадних предавања, сакупљања књига, брисања прашине и каталогизација.

Сјај уништења

Један почне да гради, многи дограђују, а руше, без изузетка, сви. На племенитом послу убијања мудрости човечанства окупиле су се све идеологије, партије, религије и власти земаљске. У многоме су се разликовале, међу собом ратовале, потирале и затирале једна другу, али у једном се, ненадно, све сложише: да библиотеку ваља срушити до темеља, а књиге попалити.

Испоставило се да су књиге не само метафизички, него и физички баласт којих се здрав разум, ослобођен мудролија, постепености, стрпљења и година учења, лако решава. Лако, јер се све оно што је грађено годинама, месецима, вековима, испоставља лако рушивим преко ноћи. А и та ноћ постане чудесна, као звездама обасјана ватром дебелих купусара на којима се приљежне руке могу огрејати, на којима се могу испећи печењаци, окренути ражањ, штавише корисно на ломачу бацити они који се таквој једној идеји успротиве. На пример, Хипатија. Она је у библиотеку залазила као у пагански храм, то није остало непримећено. Она је окупљала ученике и говорила им о небеским телима, човековој трошности и друкчијем смислу живота, као великог путовања у себе. Од ње никада ниси могао чути ништа корисно, рецимо о томе да ваља ширити земаљске своје поседе, или руљи обезбедити хлеба и игара. Све што не говори о томе гаји у себи побуну. Ако постоји побуна, увек има неко ко јој даје замах и крила. Таква крила ваља сећи. Тако је свака власт пажњу скретала на библиотеку као извор свих неспоразума и невоља у држави. Тамо има књига које о свакој власти казују да је насиље и неприродно искоришћавање човека човеком. Власт је употреба човека ван власти. Тако стоји у књигама, још од Платоновог времена. А и он је био за толико разуман да је знао: песнике из државе ваља протерати, јер кваре народ. Ако ваља протерати песнике, шта тек треба учинити са њиховим књигама? Одговор је једноставан: ваља их запалити.

Наравно да се прича тиме не завршава. Године 2002. једна норвешка фондација је обновила – ако се тако нешто уопште може обновити – Александријску библиотеку. Године 2011, за време грађанских немира у Египту, житељи Александрије су направили живи ланац око библиотеке, како би је заштитили од масе пљачкаша и рушилаца. Библиотека је изграђена на ободу мора, као могућа веза с другим световима. Испоставило се да постоје разна места на којима библиотека може да постоји. Понекад је то ум човеков који баштини мудрост и преноси је с колена на колено, незаписану. Понекад су то папируси који се налазе у катакомбама и пећинама раних хришћана, друкчијих од оних који су, потом, оснивали државне религије и прикључивали се разним силеџијама. Каткад су то лични архиви  непокорених људи који су покушали да скупе оно што се на све стране расипа, верујући у религију уједињења човечанства. Сви они су били свесни чињенице да ће неко, једнога дана, све то изнова сакупљати и похрањивати, каталогизовати  по аулама, качити маркице и бројеве, дигитализовати, слати на интернет, развијати знаковне системе и типолошке ознаке – али да ће коначни посао одрадити само онај ко је спреман да се сва та мукотрпна делатност може изгубити за један једини дан, као кликом на некаквом невидљивом мишу – cancel и delete. И све ће се, опет, расути у прах, да би неко поново започео узалудни и неопходни посао васпитања човечанства. Александријска библиотека је, дакле, обновљена. Чекамо ко ће је срушити. У међувремену, настављамо посао скрајнутих библиотекара, по тајним местима наших свакодневних мука предодређених за пусту радост будућег света.

Она стара, античка Александријска библиотека, и не постоји без езотерије свог уништења. Њено уништење је њен градивни део. Да је имамо негдашњу, можда би нам мање значила, јер бисмо морали да правимо бескрајне каталоге, бришемо прашину и стражаримо над бесценим добрима. Овако је сачувана трајније, у духу, јер је и сама то исто: чисти дух. Жаљење и чежња за њом одредили су њену скупоценост. Речима песника Кузмина, она је сада троструко скупља:

Као успаванка матере

над колевком дечјом,

као планински ехо,

јутром што се на рожић пастирев одазове,

као далеки вал

родног, давно негледаног мора,

хуји ми твоје име

троструко блажено:

                   Александријо!

Као испрекидан шапат

љубавних, под храстом, признања,

као тајанствен шум

сеновитих честара освештаних,

као даире Кибеле моћне,

сличне далеком грому и голубјем гугуту,

име ми твоје звучи,

троструко мудро:

                   Александријо!

Као глас трубљи пред бој,

кликтај орлова над безданом,

шум крила узлетеле Нике,

звучи ми име твоје

троструко моћније:

Александријо!

Па ипак, не можемо да не жалимо. Као и увек – жалимо и за догођеним и за недогођеним. Није нам дато да прошетамо аулама и вртовима велике древне библиотеке! Зато можемо у њу само веровати. Зато нам остаје, без сувишне горчине, али са насушним жаљењем, да се сетимо Вордсвортових стихова:

И кад настаде заласка час њен,

кад распаде се титулара сан,

још један данак платисмо тог места:

дочека живот дуг последњи дан.

Људи смо, ваља жалити и сен

оног што беше велико, а неста.

_______________________

1 О томе постоји само легенда, али се чини скоро немогућим да највећа библиотека старог света није покушала да се домогне такве заоставштине, тим пре јер су Птоломејевићи морали познавати Аристотела као Александровог учитеља и сигурно знати где и шта да траже

2 На овом месту сећамо се једног од закона које је донео неписмени српски књаз Милош Обреновић, који је прописао да се има набавити свака српска књига, ма где настала у свету. Његови писмени наследници, у двадесетом веку, међутим, изричито су забранили набавку књига за централну српску библиотеку, штампаних на српском језику изван граница, наметнутих српском народу. Нека им је на част.

3) Лајонел Касон: Библиотеке старог света, Београд, Клио 2004.

4) Бертолд Брехт: Послови господина Гаја Јулија Цезара, Рад, библиотека „Реч и мисао“; иако је реч о роману, свакоме ко га прочита јасно је да се Брехт служио тачним историјским подацима, посебно оним које Цезар у својим мемоарима, и разни историчари, заташкавају, јер их, за разлику од писца, судбина „малог човека“, преко које се прелама „велика историја“ – не занима

Фотограф, м. соколовић, у селу својих предака, радан, Ивање, пролеће, 2013.

Фотограф, м. соколовић, у селу својих предака, радан, Ивање, пролеће, 2013.

ЛИТЕРАТУРА:
1. Лајонел Касон, Библиотеке старог света, Clio, Београд, 2004, превод Гордане Љубановић
2. James Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://bede.org.uk.library2.htm.
3. Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе, IV, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992.
4. Гај Јулије Цезар, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972.
5. Бертолд Брехт: Послови господина Гаја Јулија Цезара, Рад, Реч и мисао, Београд

6. Едвард Гибон: The History of the Decline and Fall of the Roman Empire

7. Виолета Стојменовић: Александријска библиотека

ДВОЈНИК ЈЕДНОГ ДВОЈНИКА / Миодраг Мркић

Featured

Ознаке

уста у камену (снимак са црногорског приморја, лето 2013, околина Мишића. (фотодокументација заветина)

уста у камену (снимак са црногорског приморја, лето 2013, околина Мишића. (фотодокументација заветина)

* * *

Ево нас у нашој (мало)грађанској „природи свемира“, „душе и духа“. „Ево нас у мистичном броју три“. Ево нас у „наниже окренутом троуглу“. Не, није у „равници истине“, у „јединству је супрот-ности“.

Кад се чаролија „Бермудског троугла“ београд-ског комбинује са „кул“, „ин“, „у тренду“, „имиџ“, „шик“, „фурање“, „форе и фазони“ естрадно/дубо-коумних сликара, поета са малограђанском специ-јално ратовском применом идеологије антикому-низма, и то „комуњара“, и који су сада… Они су САДА. А ми? Стварно, ко сам ја, ко смо ми?

… Бардови и бардице, још живи, видим им сени. Бардови и бардице, о њима медији говоре и пишу, у духу режима они дишу. Патолошки егзиби-ционисти и самоубиства своје деце употребљавају као средства да се покажу, и скору сопствену смрт… И болно прљаво своју импотенцију и фригидност у „раскошним“ порно филмовима. Разни бакута-нери и деде… Сликари, музичари, поете прљаве славе блиске мете. И Милтон опева им славу.

Жалосни, мучни, прљави егзибиционизаму у-потребљава режим, као и Фарму, Великог брата…, „спорт“, ђуске, „концерте“.

… Идемо у чаролији митског грађанског тро-угла, попрсканог дражима натегнутих анегдота о боемском животу „бардова глумишта“, „бардова поета“, сликара, музичара… Митског троугла који је преко станова, делегација, комисија, положаја, неговао режим кроз „плаћено дисидентство“. Те исте сада негује и у видовима националних пензи-ја, алеји заслужних, објављивања књига. Ту су нови видови „чојства и јунаштва“, „свести и савести на-рода“. И они „награђеног правца“, „официјелни“, „бирократски уметници“ вечно трају. Слава – Звезде на њих лају.

А мене чекају у стану одломци из романа Кишни кофер

Корачамо у зачараном троуглу, ја и Богислав Марковић. Бог – и – слава. „Именовати значи спознати“.

Пролази понеки витез нашег „чојства и ју-наштва“. Неки витез који је прошао кроз „чојство и јунаштво“ Краљевине Југославије. Па затим „чојство и јунаштво“ лика комунисте Каљеног челика. Па „чојство и јунаштво“ самоуправно-несврстано, па „чојство и јунаштво“ „нашег националног бића зле коби и усуда“. И ево, стигао је на том путу у „светлу и срећну будућност“ у коју све више и више сваког дана срљамо”, до тога да предаје Косово и да се законски а не тајкунски обогатио, и да је природ-но да имамо клошаре, незапослене. Пролази „чоек и јунак” огрезао у миљу филозофије живота оца нације ПРИЛАГОЂАВАЊЕ а и филозофије српске мајке – Дафине, пирамидалне, чија је пирамида божанскија од египатских и индијанских. Пролазе и нека пролазе… Али, авај, и ми пролазимо, као и сама пролазност што пролази, како би рекли умни и како је доживљавају јунаци Марковићевих књига.

У чаролији тајне нестајања, прождирања вре-мена. У чаролији „троугла бермудског”, (мало)гра-ђанског мита, у чаролији броја – „темељног прин-ципа”, „источника свега и хармоније”.

Никада нисам ушао у чаробне углове: Грмеч, Под липом и Три грозда (сада Шуматовац). Држао сам се нуле – „вечног”, „празнине”, „Не(бића)”. Бивао сам у „2” – различитости, „другости”, „равнотежи”. Ево и сада у чаролији „другости” којој је придо-дата „другост” романописца Кишног кофера, Ђавоље крви, Алтајског сумрака, Окамењеног гаврана, Сенке, Снови, пепео. Ево нас у троуглу, у „три” – „творној моћи”, „савлађивању дуалности” од које трајемо. У „три” смо, у коме је „све” – броју целине, тројакој природи света, живота и смрти.

Чујем Богислава, ако сам то ЈА, цитира Брану Петровића:

Једном приликом, боравећи у Загребу, Брана и ја смо, приближавајући се кафани Дубровник, на десетак корака од нас, приметили онижег и пунач-ког човека, елегантног, у светлом летњем оделу и са шеширом на глави.

Крлежа, сто посто, рекох ја. – Да имам шешир, поздравио бих га.

Лако ћемо, рече рече Брана и у два корака стаде испред Крлеже, скиде шешир с његове главе и стави га на своју, па се поклони и елегантним покретом руке подиже шешир и рече:

Добар дан, друже Крлежа. А сада допустите да вас на исти начин поздрави и друг Херцфелд.

Биће и од вас нешто – осмехну се Крлежа и сачека да му Брана врати шешир.

Видим Брану, иако се никада нисмо упознали. Видим га у аутобусу за Бежанију, на линији 36. Ви-дим га полупијаног и пијаног… Као да је спуштен на седиште… Видим га у гужви аутобуској.

Корачамо поред Шуматовца, пуни двојника. Ја пун двојника из Марковићевих књига. Пролазе, или ми пролазимо, а време се не меша.

… Сећања… присећања… Време када је у ужем центру било неколико великих ескпрес рестора-на. Када је у улици Моше Пијаде (сада Дечанској) била Градска читаоница. Време када су сви били „дубокоумни”. Чак и изгубљени ондашњи клошари дубокоумно су цитирали, а ко зна где и како су сазнали, цитирали Лорку: зелено, волим те, зеле-но. Или, Сартрово: Пакао, то су други. Или, наслови Куга, Странац… Цитирање Јесењина већ је било прошло. Текућа антипропаганда. Неко од „дубоко-умних” је некако приписао Јакову Гробарову „бар-ду”, боему, стих Мајаковског „Зауставите планету да сиђем!”.

Кроз време књиге… Вероватно неколико хиља-да чланова удружења, разних. Штампана су изван-редне, преведене књиге у 1000, 500 примерака, и деценијама се по улицама распродају… Утваре двојника.

Корачамо ја и Богислав зачараним троуглом, ових дана, ја и Марковић. У старачкаој визији видех Јесењина и чух га: Певај, певај,/руке нека машу… Чуј, нек иду сви у … Прође и не примети нас. У томе је визија мртвога, Јакова Гробарова, већ по-којног. И он рече: Зауставите Земљу да сиђем. Де-ценијама је дух наше боемско умне паланке вртео тај стих Мајаковског. Ко зна како је из треће руке доспео до Гробарова.

Чујем како Марковић мрмља, вероватно двој-нику: „Откуцај себе, откуцај било кога, то је дубоки смисао”… Ево, двојници откуцавају себе „мистери-јуму будућности”. Можда нам се она равнодушно кези.

Прође некада високи функционер из Титовог времена. Стекао је политички капитал, што је као гимназијалац у провинцији достављао УДБИ непријатеље народа и Ибеовце… за Голи Оток. По свирепости чувено време. Свирепост је лако објас-нити јер су разни криминални типови под маском борбе против Ибеоваца, комуниста, добили шансу да муче. Са њима и разни антикомунисти, деца реакције, добили су шансу да муче комунисте. Многи се праве да нису знали за Голи Оток.

Пролазе двојници и близанци из књига. Лирске рите акаузалне духа Ђавоље вароши, трансцедентног савршенства, сфере последње мистике, чаролија избора истости, анатомија себичности, све је то армирано чаролијом на сцени (мало)грађанског троугла.

Но, ево одломка из Кишног кофера

 Ова књига, већим делом, написана је на основу оставштине породице Мургулски, ради се о великој и чудној збирци папира, докумената, писама, фотографија, књижевних скица и радова, чак би се могло рећи да се овде ради о доста обимној и тек започетој породичној хроници, која је писана с прекидима и, судећи по стилу и рукопису, писало ју је двадесетак (и више) особа. Несувисла запажања, без икакве вредности, одбацио сам одмах. Зрела, прозна и хроничарска остварења прихватио сам у целости; тек сам, повремено, кад се радило о развучености и губљењу ритма, делове текста скраћивао.

Од свих ствари које сам пронашао у спаначким и другим кућама Мирослава Мургулског, извесну материјалну вредност имао је само упола иструлео војнички кофер од чамовине у којем су се налазиле свеске, папирни новац, фотографије, и лична и породична документа.

Током седмодишњег рада, осамнаест пута сам путовао у Кирхдорф, дванаест пута у Берлин и девет пута у Трст. Тамошње власти, како аустријске и немачке, тако и италијанске, изашле су ми у сусрет и омогућиле да за симболичну своту новца постанем власник вредних рукописа, фотографија, докумената и личних ствари Мирослава Мургулског. Три пуна кофера материјала за Хронику! И што није ни мало чудно: кофери су квалитетни, водоотпорни, и исте су величине као онај од чамовог дрвета, војнички, што сам га нашао на тавану родитељске куће у Спанцу. 

Али кад сам намеравао да се осамим и да посао приведем крају, у суседну кућу, лево од моје, уселила се Селвина Елбасани. Без снебивања али и ненамет-љиво, уз јутарњу кафу, покушавала је да освежи моја сећања на једногодишњи боравак у Равништу и више него скроман чиновнички положај у кредитном сектору тамошње банке. О мојим раним књижевним радовима и раду у архивско-аналитичкој служби покрајинског полицијског секретаријата није гово-рила. Одавно већ шкрт на речима, осмехујући се, више него често, климао сам својом очајно празно/хладном и убледелом главом. Као да ме се ништа није тицало, нисам реаговао на њене (повре-мено) заједљиве опаске и изненада откривена значе-ња неких мојих више него грозно лоших и недолич-них поступака. Није говорила о свом боравку у Скадру и преводима мојих књига на албански.

Више него што јој је здравље допуштало, док је Мајда са Растком боравила у Плавју, Селвина се латила не само женских послова у мојој кући, него је почела да преводи и недовршен рукопис Хронике. Ако ме сећање не вара, једог јутра, пре него што ће отпутовати у Равниште, поклонила ми је две велике свеске и две фасцикле својих аутобиографских списа. Нагласила је да се одриче и ауторског и сваког другог права и да би јој се тестаментарна жеља испунила кад би их видела као саставни део моје будуће књиге.

Прихвативши се обавезе да и Селвинине списе унесем у свој не/завршен рукопис, прихватио сам се и терета редефинисања међусобних обавеза између издавача и мене, па је тако, стицајем случајно/срећних околности, настао епистоларно-анархично/хибридни (местимично згуснут и тешко читљив) текст овог романа.

 

            Писац у Уводној напомени, која је поетички текст, говори о „вечном“ реалистичком поступку. Говори да је књига Кишни кофер настала на основу докумената о „породичној хроници“ коауторској. Војничком коферу. Даље, аутор говори о свом „приређивачком раду“ на нађеном материјалу.

Писац говори и о својим путовањима по Европи и раду у библиотекама при изучавању по-родичне хронике Мургулских. Три пуна кофера је прикупио. Ту је, као што читалац види, и Селвина Елбасани. Ту је и Мајда са Растком. Ту су и извесни подаци о аутору.

Говоримо о Богиславу Марковићу као о у нашој књижевности посебном аутору двојништва, шизофренији као обележју епохе, глобалног села. Ево, и у овом уводном тексту, поетичком, је при-сутан мотив двојништва: писац и фингирани писац нађеног рукописа, који Марковић објављује са већим ауторским итнтервенцијама.

Које муке имају писци хроника, то се зна. Иво Андрић каже да је „ослепео по билиотекама“.

Иначе, поступак нађеног рукописа је захва-лан јер даје неку перспективу тајанствености и учвршћује принцип јединства интересовања.

Познати поступак негде нађеног рукописа. Ма-нускрипт као приватни, лични, о породичној хро-ници. Нађен рукопис на пијаци код дерана, арапског повестописца (Дон Кихот). Рукопис нађен у Сара-госи. Поступак нађеног рукописа читаоцу даје неку перспективу тајантсвености, па и у ствари психологије стварања, процеса настанка дела.

У то о чему говоримо, спада, мислим и псеудоним, па поготову песудоним где се не зна ко је прави писац.

За општи поетички лик Богислава Марковића што је важно, па и за психоанализу… Поступак на-ђеног рукописа, или стварно нађеног или фингира-ног, је голицав. Ствара неки међупростор. Читалац и номинални аутор који се јавља као и природни.

Наравно, ја и сâм волим тај поступак јер ми олакшава многе ствари. Као есејиста, применио сам га у неким радовима – и нађени рукопис и песудоним. Примењен је у књизи Рукопис нађен у ћоравој соби.

Мирослав Лукић користи поступак епистоле. Поступак туђег рукописа у роману Ујкин дом. О то-ме говорим у књизи Последња сфера мистике на 81. страни.

Са становишта читаоца-љубитеља, скоро је свеједно да ли је налажење рукописа, докуменат, фингираност, или је стварно. Са становишта стручњака, није свеједно. Марковићево налажење је веома убедљиво, а то је најважније за мотива-цијски систем дела. Што се тиче мога налажења Рукописа нађеног у ћоравој соби, могу да кажем да се понекад толико у живим да ја стварно не знам да ли сам нашао рукопис или измислио да сам нашао. Но, Иво Андрић добро каже: „Све је у делу“. У то све ја видим и ово о чему говорим о рукописима нађеним у Кирхдорфу, Трсту, Спанцу и Копру, у роману.

Марковић овим Уводом има нешто од старих приповедача, који у почетку дају садржај главе, као, рецимо Сервантес, Бокачо, или наш Стеван Сремац. Марковић је проналазач рукописа, охрабрени исагог (тумач увода – никако плагијатор, мистификатор!)

* * *

_______ Из најновије књиге Миодрага Мркића, Краћи огледи (Његош, Марковић, Тодоровић,Лукић)   , стр. 55-63,  штампане ових дана, видети више: http://prevrednovanje.blogspot.com/

ДВЕ ПЕСМЕ АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА

Featured

Ознаке

(Из круга Брегунице)

Александар Лукић у Требињу

Александар Лукић у Вишеграду

НАКАЗЕ

Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео.
Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту.
Куповина намирница на пијаци, ценкање са продавцима,
вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици
шамара синове близанце, бачена штака вири испод киоска заједно
са банкнотом новчанице која је некад важила.

Сад се за ту новчаницу нико не сагиње.

Преко ноћи, бар тако изгледа, отаџбина
постаје логор разбојника. Свештеници предњаче
међу нама. Џаба им црне мантије, џаба свете књиге
кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији.

Да сачувају главу људи од страха тимаре
једни друге, лажима без ногу, као што домаћин
у рано јутро у штали са говедима чини,
месец је исти, само је година друга дошла у тишини
мртвачки ковчег белег је месеца овог, иако
би се дало рећи да је то пролећни месец
са којим почиње да буја зелена трава.

Ти поспани читаоче, где се налазиш лудо?
У затвору. Пољском клозету. Скривен.
Поштујеш правила напујдане гомиле –
парламента, оштре секире.

У име отаџбине чиниш издају најсветијих права
живота слободе и истине. Од свих животиња крава
легне у хлад  неког дрвета да прежива.

А ти представу о јавном моралу не квари
на груб начин. Јуче смо били убице заједно
саборни другови. Неко мора да вам то каже
у светом тројству потенцирати нежно једно
има смисла. Около нас су све саме илуминације
тама и облаци кроз које каткад пробије светло,
да можемо видети наша наказна лица.

А. Лукић у Требињу  (крајем 2012)

А. Лукић у Вишеграду (крајем 2012)

ГРАФИТ СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Те ноћи земљотрес је дрмао и тресао,
затресоше се куће низ улицу, рушећи зграде
најсклоније паду.

Зидови су пуцали, указивале се
под фасадама омалтерисане цигле,
буђење је подсећало
на почетак другог светског рата у Европи.

Прштело је около разбијено стакло са вечерњих прозора
и слика заласка сунца у њима више то није била
већ црна рупа, посуђе је на полицама ормара играло валцер
последњи валцер на путу ка ништавилу.

Мој брат се од страха упишкио у панталоне
под његовим стопалима у ходнику куће настало је
мало језеро; дечак је од страха остао укочен у месту,
златна рибица избачена из огромног акваријума.
Упишан јадник.

Земљотрес тресе градове – ту прљаву брачну ћебад
са флекама, са прашином, са танким женским ноктима
одрезаним ко зна кад,
чисти земљотрес, проклета грмљавина коју чујемо
диктира утроба земље.
Да нисмо далеко догурали, ма шта говорили учењаци
страх нам је остао исти, онај од праотаца,
након земљотреса место где се налазио док
сад је обала мора, ко све обале мора што су у дивљини
које никад нећемо стићи да упознамо.

А ти изведи за себе у самоћи закључке.

Видиш да су споменици пали порушени у парампарчад
на трговима, где су цветале у крви револуције многе.
Бабароге не постоје, књижевност о њима говори
увек кад постаје јалова те се са постојањем таквих прича
фолира.

Стварнији су цветови од креп папира на свадби младенаца
и кад их пошкропи киша, чаша вина, никакав мањак не настаје.

Ви што седите у купеу вагона прве класе,
гледајући кроз прозор
колико видите, докле видите од ње.

Јасике се у грозници тресу на ветру, али
то се да видети са терасе каквог брежуљка
то од земљотреса поскаче попут поклопца на лонцу
кад пара пишти ослобађајући се тескобе.

Страшни моји градови. Земљотрес вас ненајављено буди;
после несреће долазе политички програми – обећања,
пегла преко изгужване мајице клизи.

Погинули се не могу
исказати бројем тачним; новине умирују
грађане, то је задатак новина, цврц.

Сад се утркују знањима сеизмолози –
модерне врачаре. До следећег буђења
тако ће паметно говорити они
црне рупе данашње науке.

Док поново не покуља из утробе земље
снага, градови моји – мој мали упишани брате
тешим вас мојом тугом, што је друго име
за речи, слушајте речи како пробијају из мене,
та шира незадрживо клокоће пре но почне да ври.

Наши животи, та то су само разгледнице
које смо кроз време сејали уз пут,
уз мора, уз пероне железничке станице,
уз љубавнице чијих се ликова данас не сећамо више,
уз порушено немачко ратно гробље,
уз Принципов звук пуцња у Фердинанда,
уз балалајку Титовог социјализма, што да не
земљотрес је разбацао разгледнице и смрвио их.

Буђење, мислим каткад, да је то онај ироничан графит
са периферије исписан ко зна за ког црним ималином.

Деблокирано пет веб сајтова „Заветина“

Featured

Ознаке

Данас су деблокирани Веб сајтови „ЗАВЕТИНЕ“ уз подршку  GOOGLa.

Поново је омогућена видљивост ових сајтова, својеврсних библиотека. Данас, тј.  4. фебруара 2013, после 13 ч.

Коме су засметали ови сајтови?Болесницима?Пакосницима?

Јабланови

Јабланови, симбол Заветина

 

Заветине Дељено са свима на светуПолазна станица/site/zavetine1/

ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе Дељено са свима на светуБиблиотека одабраних рукописа на књижевним конкурсима ЗАВЕТИНА/site/zavetineinfo/

Библиотека ЗАВЕТИНЕ (1) Дељено са свима на светуНепрофитна електронска библиотека ЗАВЕТИНА/site/inicijativalukic/

Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2) Дељено са свима на светуБиблиотека дигитализованих непрофитних издања ЗАВЕТИНА/site/velikazavetina/

Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ Дељено са свима на светуНаталијин и Миљанин перивој. Електронска библиотека превода и препева дела са српског језика на светске и са светских језика на српски/site/editionsectiocaesarea/

Подсећамо, све наше пријатеље и у Србији, и широм ове планете, да су Веб сајтови „Заветина“ били на мети неких недобронамерних  и непознатих хакера од прошлог лета до данас – већ четири пут у релативно кратким временским интервалима!Докле?

 

 

 

СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ / Душан Стојковић

Featured

Ознаке

 

Маховина испред Велике магазе, 2010

Маховина испред Велике магазе, 2010

Мирослав Тодоровић је одличан песник. То се – иако недовољно, у сваком случају мање него што је овај стваралац већ одавно заслужио – зна. После прве књиге његових критичких текстова – У сенци Дамокловог мача, 1 (2009) – обзнанило се како је он, у исти мах, и предан и поуздан књижевни критичар. По много чему, особен. По свему, драгоцен. Друга књига његових критичких прилога, ова о којој пишемо, Ширење светлости, потврђује да бављење критиком за Тодоровића нипошто није узгредица. Ни у ком случају,  не – узалудница. Многе његове критике осветлиле су на прави начин проучавана дела и о њима се неће убудуће моћи размишљати и расправљати на прави начин а да се оно што је прибележио, наднет над њима, Мирослав Тодоровић не узме у обзир. За критичара веће похвале – убеђени смо – нема, и не може је бити.

Ширење светлости је четвороделна књига: „Видик речи“, „Реч/и боја. Реч/и светлост/и“, „Реч – песме“ и „Видело речи“. Њено композиционо устројство флуидно је. И драмско и лирско. Синтетичко. Нашем писцу све уметности су у видокругу. Сарађују једна са другом. Помажу једна другој тако што у оној која је у жижи критичког текста откривају димензије карактеристичне за уметност која се са њом самерава. Када пише о књижевним делима, Тодоровић их, не ретко, сагледава као слику, најчешће фреску. Када пише о ликовним остварењима, он их доживљава као песме. Не ретко, и сам напише, „паралелну“, песму. Његова критика, тако, постаје неухватљива, „струјна“, пуна пажљиво уочених, цизелираних, опсервација, Право извориште најразличитијих асоцијација.

Први циклус књиге, најдужи, „Видик речи“, посвећен је писцима. Пред нама су не прикази, већ – углавном – мини-студије. Тодоровић мајсторски бира, игриве, наслове. И њима, као и читавим текстовима, обраћа пажњу на оно што есенцијално јесте у проучаваним делима. Знајући да уочи симболичко срце њихово, детаљ(е) који онда постане/у полазна тачка за сагледавање читаве књиге, интерпретирајући их, и сам постиже да његов критички одазив поприличну меру симболичког понесе.

Мирослав Тодоровић не пише по морању, већ по хтењу. И о писцима који, најчешће незаслужено, нису у центру пажње наше критичарске јавности (уколико ове уопште и има). Не пише о извиканим писцима. Прати оно што се дешава на читавом српском литерарном простору. За њега не постоје књижевна престоница и књижевна периферија. Једини прави параметар јесте вредност дела о којем се подноси критички рачун. Чести су текстови о савременим нишким писцима, као и о оним који су својим литерарним деловањем за нишку средину везани. Више је писано о песницима него о прозаицима и критичарима.

Тодоровић гради своју мапу савремене српске књижевности. Она јесте помало искошена, али је и сасвим аутентична. Ретко кад се, посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Без плаћања икаквих рачуна, робовања измишљеним вредностима. Наш литерарни Олимп нипошто не изгледа онако како се уморним, крмељавим, дежурним критичарима чини. Писац о којем пишемо, на пример, зна и не либи се да прибележи, како је српски роман био дарован (то даривање још траје) изванредним романом Пасија по Амарилисусвојеврсном нашом „људском комедијом“ и поред све трагичности онога о чему се у њему приповеда, правом фреском свог (и сваког) времена, истинском вредношћу – Мирослава Лукића, писца који је, упркос несумњивој песничкој снази, оштрини и експлозивности критичког суда, изворној, разложној и убитачној  полемичности, као и храбрим и прекретничким антологијама песништва, остао у сенци и није ишчитан како ваља.

Вреди навести писце о чијем делу Тодоровић пише (пре свега да би се подстакао неки потенцијални, будући читалац да за тим писцима и тим делима посегне; ако се то збуде, наш критичар је обавио свој задатак, а он о многим од ових дела тако пише да би било право чудо да се тако нешто не догоди): Властимир Станисављевић Шаркаменац, Милутин Лујо Данојлић, Обрен Ристић, Дејан Богојевић, Небојша Деветак, Бајо Луковић, Радмило В. Радовановић, Виолета Јовић, Анђелко Анушић, Стојан Богдановић, Драгољуб Симоновић, Љубиша Митровић, Иванка Косанић, Душан Варићак, Горан Ђорђевић, Адам Пуслојић, Стеван Бошњак, Мирослав Димитријевић, Милош Јанковић, Радослав Вучковић…

На Тодоровићевом критичарском столу не налазе се само књиге које су штампане у Србији, већ и оне које су светлост дана угледале у Републици Српској или у Хрватској, у издањима  загребачке „Просвјете“. Када је о поезији реч, не само декларативно, уз празна заклињања, за нашег критичара никаквих међа нема. Поезија, истинска и аутентична, она је којој он једино, свим срцем и свом душом, служи. На делу је, тако, побратимство душа. Песничко јатимљење.

Уводни делови Тодоровићевих текстова, када би били збрани на једном месту, и попут пазли хармонично складани, дали би прави увид у његову поетику. Показали би, успут, и чиме је он незадовољан када је о нашој књижевној критици, и књижевности уопште, реч. Показали би, уједно, и зашто, на жалост, наш критичар, у овим смутним временима, помало на критичарског Дон Кихота личи. Готово сви знају да у нашој књижевности поприлично тога не штима, али остају глуви и неми на позиве да се понешто на боље измени.

Мирослав Тодоровић и када о туђим књигама пише не заборавља да је изворни и истински песник. Постоји, понекад прикривена, али треперава, и лајтмотивска, поетска жица у његовим текстовима. Пишући углавном о песницима као песник који, загледајући се и огледајући се у њиховим поетикама, и о својој, макар индиректно, збори, Тодоровић се указује као, амалгамисани, песник и критичар, лирски критичар. То нас подсећа на критичку димензију која је, уз несумњиву опору метафизичност, красила његове, по оствареним вредностима незаборавне, песничке збирке, роман у настајању: Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990), Теренска свеска (1993) и Свети мученици (1998).

Овај дневник читања и ишчитавања јесте, несумњиво јесте, ревизија савремене српске књижевности (надасве поезије) као нова визија онога што ова, упркос –  папагајским – критичарима, јесте.

Не пише се уопштено, већ максимално конкретно; не празњикаво, као што чини већина наших квазикритичара, већ есенцијално о ономе што је за анализирану књигу суштинско. Вредносни суд, иако ретко када изречен експлицитно, веома лако се уочава (најпре, и самим писањем о одређеним књигама, али, наравно, не само тако). Тодоровић не пише о ономе што га не дотиче. Не пише негативне критике. Прави критичари, ако се реше да узму у руке критички маљ, требало би да ударе њиме „највеће“, незаслужено пиједестализоване; лако је почетнике и скрајнуте ауторе потезати за уши. То боли само онога о коме се пише; критичара нипошто не.

Несумњива је лепота речи које се таласају Тодоровићевим текстовима, мелодијање његове реченице. Наш критичар пише не само за око и не само за уши. Пише по души, за душу. Пише душом о души.

Други део књиге одазив је на слике Слободана Јовановића. У њему је критичар пронашао братску стваралачку душу. Стога се и критика преметнула у песме.

Трећи део доноси неколика захвална слова поводом добијања престижних књижевних награда. И опет се реакција претварала и у песму. Ту су и неколике, углавном критички заоштрене, реакције на оно што се са нама и нашом државом дешава. Као главни „јунак“ неколиких прилога појављује се, благородна, малина.

Последњи део књиге, „Видело речи“, доноси четири зналачки вођена разговора са великим писцем, Тодоровићевим земљаком, Добрилом Ненадићем. Тодоровић је успео да – промишљеним својим пропитивањима и, несумњиво, стваралачким ослушкивањем одговореног и покретањем нових одговора – сасвим „отвори“ једног од најпопуларнијих наших романсијера и ови разговори постали су, већ сада, саставни део наше критичарске баштине. Добрило Ненадић виђен Тодоровићем најаутентичнији је, „прави“, Добрило Ненадић.

Мирослав Тодоровић је – никакве сумње нема – песник свим својим бићем. Његова поезија песништво је бића. За Тодоровића, бићевање јесте певање, једнако као што и певање бићевање јесте. Важи то и за његову критику. Она је друга половина његове, стваралачке, јабуке.

Mračne sile nad internetom – upozorenje

Featured

Ознаке

Edicija Z 0005Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž kaže da su se mračne sile nadvile nad internetom i da državne agencije i velike firme poseduju mnoštvo informacija o građanima. Moć je tolika da to obilje presretnutih informacija dovodi do apsurda: oni koji nas prate znaju o nama višse nego mi sami, kaže Asanž.

Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž u intervjuu za svog izdavača u Srbiji Albion Books upozorio je da su se mračne sile nadvile nad internetom i da državne agencije i velike kompanije koje su etablirale onlajn biznis raspolažu mnoštvom informacija o građanima.

Moć je tolika da to obilje presretnutih informacija dovodi do apsurda: oni koji nas prate znaju o nama više nego mi sami, rekao je Asanž u intervjuu …

Видети више: http://www.smedia.rs/vesti/vest/104807/Dzulijan-Asanz-Internet-Asanz-Mracne-sile-su-se-nadvile-nad-internetom.html

_________

– To je stvar političke svesnosti i samospoznaje – kaže on i dodaje da postoje dva načina borbe.

Prvi je da svoj način komunikacije prilagodimo rizicima koji postoje, da budemo mnogo oprezniji u komunikacijama i vezama koje se dešavaju u onlajn svetu, da budemo svesni da sve te informacije prikupljaju velike države poput SAD i prosleđuju ih državnim agencijama, ali i korporacijskim partnerima koji su povezani sa obaveštajnim agencijama i drugim državama.

Drugi način je, kaže Asanš, primena kriptografske tehnologije koja pruža zaštitu i od najmoćnijih država, kada se pravilno koristi.

– Neobično je što ni najjači politički i tehnološki um neke supersile nije u stanju da reši matematički problem koji stvori kriptografija, ako se pravilno koristi – naveo je Asanž.

Asanž smatra da ovakav razvoj situacije vodi do velikog kršenja ljudskih prava i militarizacije privatnih života.

– Militarizacija veza među ljudima rezultat je militarizacije sajber prostora. Dešava se masovno nadziranje gotovo celokupne internet komunikacije koja prelazi međunarodne granice, kao i države, ali i kruži unutar zemlje. To postavlja vojne i nacionalne obaveštajne službe u centar privatnih odnosa – među ljudima, kaže on.

– To je kao da imate vojnika koji spava ispod vašeg kreveta i sluša svaki znak pažnje koji uputite putem internet četa, imejla, SMS poruke ili u telefonskom razgovoru… Moramo kontrolisati ovu vojnu okupaciju organizovanim političkim pokretom i ispravnim naoružavanjem tog pokreta. A jedino oružje koje na internetu ima vrednost jeste kriptografsko oružje – smatra Asanž.

On je ukazao na činjenicu da u sajber prostoru, kada neki tekst obrišete iz novina ili neke druge onlajn arhive, on nestane bez traga.

– Ne samo da taj tekst prestane da postoji, već kao da nikada nije ni postojao. Oni nestaju jer neki ljudi pokušavaju da kontrolišu budućnost tako što će izmeniti sadašnjost da bi obrisali prošlost – kaže Asanž.

Rešenje za to on opet vidi u kriptografiji.

– Moguće je napraviti algoritam koji će bilo koji novinski tekst sabiti u potpuno jedinstven broj, tako da, ako taj članak bude promenjen, menja se i broj i nijedan drugi članak ne može imati isti broj – kaže Asanž.

– Poslednje dve godine svedoci smo izuzetne političke radikalizacije naših društava koja je povezana sa internetom zbog toga što i sam internet dovodi do neverovatne edukativne transformacije ljudi koji ga koriste – rekao je on i dodao da je ovo pre svega “vreme nezapamćene političke edukacije”.

– Istovremeno, reakcija na to je uvođenje masovnog nadzora internet komunikacija. Te dve sile oblikovaće našu budućnost, naše mesto u budućnosti, svaki aspekt te budućnosti.

videti više: http://www.telegraf.rs/vesti/462038-asanz-internet-preti-da-unisti-civilizaciju

 

Јурнули су свеоблични, свевременци,виландарци нови / Миодраг Мркић

Featured

Ознаке

……Као што се зна, у апокалипси увек се може говорити и о есхатолошком – о „суштинској природи постојања у терминима његовог циља или крајње сврхе“. Рецимо одмах да се Лукићева есхатологија односи на област апсолутног, филозофског на „основу егзистенције“, како се то каже; али и „на догађаје који указују на циљ историјског процеса“.

Песник Белатукадруз

Песник Белатукадруз (М. Лукић)

Конкретно, у његовој поеми су догађаји из 1999. године, бомбардовање наше земље од стране НАТО-а итд. Дакле, део историјског процеса који ми и дан данас живимо и гледамо уживо јошразрушене куће, зграде…, торњеве, националне симболе. И циљ историјског процеса у фаталности ортодоксног ускрса 1999. године. Можда сва умовања, ма колико била спектакуларна бледе пред убедљивошћу пуких чињеница, датим у бројкама.

Поетика апокалиптична има своју процесну дубину, дубину засновану на бројкама. Корозија индивидуализма, потрошачког духа захвата све народе. Видећемо исход. Али бројке говоре да за десетак година неће нас бити више од 4-5 милиона. Бела куга. Најстарије становништво међу десет нација у свету. Косе болести итд. Утапање у само Не(биће) је неко утапање у Тишину троструку која је да кажемо армирана белином трасцеденције и светошћу броја 3 (три). Изгледа код Лукића је ипак апокалипса више повезана са ортодоксним светом и са нама у њему. Можда о томе сведочи и крај поеме – песма Ибар водо. Значи на том нивоу није обухваћен цео створени свет. Смрти има у неком трећем плану. Има и „друге смрти“, страшног суда као посебне лирско-епске установе у поеми нема; небеса има, али нема директног сликања Пакла. Дакле, у Лукићевој поеми има есхатологије, али више неке лирске, поемичке, а мање теолошке. И разликује се од „научног прогнозирања будућности заснованог на законима научне узрочности“. Ипак, као песничко дело, Лукићева поема је заснована на научним принципима и има научно значење. Да сада и овде не распредамо о принципима реализма, и „вечног“ реализма.

Изабрани народ, народ „врабац“. У овој поеми, есхатолошког карактера; божји, „небески народ“ за неке божанске циљеве… Месијанства скоро и да нема у Лукићевој поеми као неког саставног дела апокалипсе. Божји есхатолошки изасланик (Исус) није много присутан. Јагње… Црква, али не у директном значењу. Хоћу да кажем – Лукић је ипак створио свој апокалиптички поетски систем. „Друга смрт“ … Живот после смрти итд – све је у нијансама Лукићевим…

Срби настали пре настанка света. – Народ који је, бар по неким књигама, старији од постанка света (по Библији). По Библији и по надбискупу Лајтфуту у свом пророчанству „Бог је свет створиотачно 23. октобра, у девет сати пре подне, 4004.године старе ере“. А по књизи „Сораби – истина о српству од искони“ – Драшка Шћекића: “ Слависти19. и 20. века су у студијама и историјама препуним сведочанствима и чињеницама доказали дасу Срби стари народ… Његова историја водитрагове уназад око 7000 година“. Ако се томе, тим „чињеницама“, дода тиранија празника црквених (дневно по два три), можда је гнев изнад облака послао Милосрдног анђела, јер Бог не подноси данеко и нешто буде створени пре његовог стварањасвета, и то неколико хиљада година. Лукићева есхатолошко-апокалиптична поема делује на читаоца својом аутономношћу. Главна есхатолошка личност Лукићеве поеме је у неку руку сâм песник, лирски субјекат. Посматрач, причалац је и учесник. Колективна личност је народ, грешници, над којима се извршава апокалиптична казна божја.

А чији су извршиоци тог „прљавог посла“ они који 1999. године бомбардују тај народ изабран за неке небеске сврхе, „изабрани народ“, „небески народ“, „помазани“. Да буде веселије, бомбардује „Милосрдни анђео“. Да не причамо о хришћанству на Балкану. Можда у дубини Лукићеве поеме има духа и даха историјског процеса хришћанства, па и онога што се данас дешава са оним што се зове СВЕТОСАВЉЕ (цепа се на три) и рад многих секти. И упркос томе, наши црквени великодостојници упорно тврде да се „догађа препород“.

Бела куга… Препород?! Вероватно мисле на то да убрзано небески народ иде на небо?

Како песничка душа-дух да све то не доживи болно и панично? Лукић. Црква је у процепу противуречности између индивидуализма, капитализма (неколективизма социјализма) и СВОЈЕ САБОРНОСТИ која је у суштини својеврсни колективизам. Не може и једно и друго, бар на овај начин. То се плаћа затирањем народа и множењем цркава, секти…

Црква и црквени великодостојници изгибоше на естради што народ више нестаје.

Све се више верује у Бога и све вишесамоубистава.

…Имам право оскудним људски разореним умом, можда и посрнулим, да умујем у жељи да докучим смисао промисли. Не знам шта се официјелно мисли, да ли се треба трудити да се докучи смисао промисли. Примитвно „народно православље“ има неки шарм дивљине сујеверја, стилизацију вековне кристализације. Тако светосавље (вид православља) постало је у граду, после ратова, нека врста урбане гериле верске, сујеверне.

Неки идеолошки крш шићарџијски самоуправнонесврстанинационалнога бића. Суштина му је да – скоројевићи, нова класа богатих и малограђански интелектуалци – у разним видовима прејебу Бога,да освоје небеско царство, рај и тоПРИЛАГОЂАВАЊЕМ. Наравно, своје идеологе су нашли у националним бардовима, академицима, па и у црквеним персонама која се баве политиком и која се покривају „комунистичком тиранијом“ и „опраштањем греха ако се покајете“.

Јурнули су свеоблични, свевременци,виландарци нови.Један од градитеља Храма Светог Саве је предлагао да сви богати ратни профитери, крвавих руку, дају прилоге за градњу Храма Светог Саве и да им се опросте греси.У једној другој логици, основне људске реалности, рецимо да дуго нисмо бринули о Хиландару. Бринули су други народи…

Разне убице, ратни профитери, граде палате које после власт руши. А није било новца да држава обезбеди електро инсталације, водоводне инсталације и димњаке. Можда та виша сила кажњава и то?

Гледајући и слушајући вести о уништавању и разношењу историјских драгоцености у Ираку, плакао сам. Можда се неразрешива очајанка Гилгамеша кроз таму времена пробила до модернепоеме Лукићеве?….

___________ одломци из књиге у припреми  М. Мркића  ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ : Сабрани радови о Белатукадрузу, која излази следеће године, 2013.

Тајна Ћилибарске собе: потрага

Featured

Ознаке

Ћилибарска соба – трилер се наставља. – У две области Немачке још пре почетка лета се наставља потрага чувене и мистериозне Ћилибарске собе. Градоначелници малих насеља у два суседне федералне области Турингији и Саксонији су се показали као прави ентузијасти. Ипак у оба случаја тражиће се исувише далеко од највероватнијег места где се чува ћилибарско ремек дело, ако оно уопште постоји, сматрају експерти.

Хендрик Лебе, градоначелник Нобица у Турингији, има намеру да претражи шуму на граници са Саксонијом. Како пише таблоид Билд, на потрагу су га навела истраживања историчара аматера Томаса Кушела, који је у шуми нашао неке подземне просторије величине 70 на 40 метара. Лебе је планирао да почне копање у пролеће, али за „Глас Русије“ није изјавио сигурност да ће нешто наћи:

Имамо неколико сведочанстава да се наш аеродром користио као станица на путу Ћилибарске собе до њеног коначног одредишта. Нашли смо подземне просторије и покушавамо да дођемо до њих: тамо можемо наћи било шта. Не одбацујем могућност да то буду детаљи војних авиона. У листу Билд су од тога направили целу причу. Истина је да смо нашли шупљи простор и морамо видети шта тамо има.

Са своје стране Ханс Петер Хауштајн, градоначелник Дојнојдорфа се смеје свом колеги и верује да ће управо он наћи Ћилибарску собу у Саксонији, у Рудним планинама.

Географија нових потрага Ћилибарске собе не изазива озбиљна очекивања, рекла је за наш радио главни кустос музеја „Царскоје село“ Лариса Бардовскаја:

Мени се чини да они неће наћи Ћилибарску собу у тим местима. Зато што, по свим подацима, по читавој историји потраге, соба може бити негде у области Калињинграда, Кенигсберга. За нас је Ћилибарска соба симбол онога што смо изгубили. И кас смо већ добили обновљену собу, потрагу настављамо.

Али не смемо престати да се надамо. Градоначелници трагачи за благом могу сасвим неочекивано да нешто пронађу, каже Бардовскаја. Јер неки предмети Ћилибарске собе су се налазили сасвим случајно. Соба је повезана и са неким мистериозним смртима људи који су за њом трагали: историчара, војних лица, ентузијаста аматера и чак официра истночнонемачког Штази. Напорима руских научника и рестауратора, уз финансијску подршку Немачке Ћилибарска соба је делумно сакупљена. Али на тржишту антикваријата се с времена на време појављују нови детаљи тог скупоценог ентеријера.

(извор: Глас Русије : http://serbian.ruvr.ru/2012_04_05/70770113/  )

*

У оквиру плана за преобликовање света у коме би Немачка била центарлна сила, Нацисти су систематски испланирали како да присвоје велика уметничка дела

Највећи плен ког су се докопали била је руска Ћилибарска соба коју неки сматрају „осмим светским чудом“. За израду ове собе утрошено је шест тона ћилибара, а обложена је драгим камењем и златом. Процењује се да би данас њена вредност била око четврт милијарди долара.

Јуна 1941. Хитлерове елитне јединице извршиле су унвазију на Русију. Стигавши до Лењинграда, у добро испланираној операцији, Ћилибарска соба је растављена и спакована у двадесет шест дрвених сандука, а затим транспортована у пруски град Кенигсберг, данашњи Калињинград.

Године 1944. Кенигсберг је бомбардовало Британско ратно ваздухопловство. Непосредно пре тога Ћилибарска соба је поново растављена и спакована у сандуке али се након бомбардовања њима губи сваки траг.

Каква је судбина Ћилибарске собе – да ли је уништена у бомбардовању или се налази у затрпаним ходницима замкова и рударских тунела – у емисији „Одгонетање историје“ покушаће да открије новинар и истраживач Оли Стидс

(извор: РТС : Одгонетање историје: Ћилибарска соба : http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1069054/%D0%9E%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%3A+%D0%8B%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%B0.html )

*

ЋИЛИБАРСКА СОБА / Адријан Леви, Катарина Скот Кларк

…Na prvom spratu dvorca Katarine Velike, gde se dvorana nastavlja na dvoranu, u samom centralnom delu nalazila se predivna sala ukrašena ćilibarom, materijalom koji je u vreme njene izgradnje smatran dvanaest puta vrednijim od samog zlata. Oblaganje cele sobe ćilibarom je prvi put spomenuto u Prusiji 1701. godine. Brza i komplikovana izgradnja koja je usledila trebalo je da simbolizuje doba razuma u kojem je izgrađena. Tone smole – zlata sa severa – u grumenju su dopremljene s Baltičkog mora, zagrejane, oblikovane i obojene pre nego što su spojene u ogomne panele, poput ogromne slagalice. Kada su, mnogo godina kasnije, paneli poklonjeni Rusiji, mnogi su posetioci pohrlili u Petrograd kako bi uživali u „osmom svetskom čudu”… Postoji samo tračak istine u priči o Ćilibarskoj sobi i nju čini dvadeset osam komada ćilibara koji su otpali sa zidova sobe još pre nego što je izbio Drugi svetski rat. Danas se, zalepljeni na kartonsku podlogu, čuvaju u dvorcu Katarine Velike. Oni su sve što je ostalo od ruskog sna…
Izdavač: Alnari, povez: broširan, strana: 358, format: 14.5×20.5cm

(Извор: Домаћа књижара , белетристика, страни писци, http://www.domacaknjizara.com/user/beletristika-strani-pisci/cilibarska-soba-katarina-skot-klark-adrijan-levi/33_345_6906_1_0_0/item.jsp )

*

ТАЈНА ЋИЛИБАРСКЕ СОБЕ /Ненад М. Перић

U prastara vremena, kada je Evropa ležala pod ogromnim morem, na samom severu, živela je u morskim dubinama prelepa sirena Jurita. Stanovala je u podvodnom dvorcu od ćilibara, čudesnih boja, od prozirno žute, preko zlatne, smeđe crvene do tamno zelene. Živela je u bogatstvu, ali kako to obično biva sasvim sama. Niko nije bio njen i ona nije bili ničija. Zli jezici tvrdili su, doduše, da je ljubavnica boga gromova, Perkunsa, ali dokaza da potkrepe tu priču nije bilo.
Jednoga dana, odvažni ribar Kastutis, koji je živeo na ušću reke Šventoje, uplovio je u teritorijalne vode koje je seksipilna sirena smatrala za svoje. Sirena se silno naljutila i smišljala je najsurovije načine kako bi ga kaznila za ovaj gnusni prekršaj. No, videvši ga onako stasitog i preplanulog, nežnoj sireni bujne plave kose zaigra srce i ona se zaljubi u njega. Odvede ga u svoju ćilibarsku palatu. I svi sada očekujete onaj šablon: živeli su srećno i dugo u ljubavi i imali fudbalski tim dece. E pa, nije bilo tako…
Perkunas, iako bog, izgleda da je bio sklon ljubomori i sujeti.
Zar da mi rogove nabija običan smrtnik?
Poslao je munje i gromove, koje su usmrtili Kastutasa i razorili ćilibarski dvorac. Jurate je završila okovana u lancima na dnu okeana. Ona i danas tamo čami i lije gorke ćilibarske suze za svojim draganom.
Baltičko more neprekidno izbacuje grumenje ćilibara, ostatke vilinog dvorca, pogotovo tokom nevremena, kada su talasi veliki. On se tako jednostavno sakuplja po plažama Litvanije, Latvije, a pogotovo u Kaliningradu, malom delu Rusije koji je ostao na obali Baltičkog mora stešnjen izmedju Litvanije i Poljske.

 

*

Nastanak ćilibarske sobe  Orginalna Ćilibarska soba napravljena je 1701. godine u Kenigsbergu za berlinsku palatu prvog pruskog cara Fridriha I Šarloteburga (11.07.1657-25.02.1713.). Arhitekti Andreasu Šluteru palo je na pamet da za unutrašnju dekoraciju jedne od soba iskoristi ćilibar, koga je bilo dosta u kraljevskoj riznici. Kako bi ovu zamisao ostvario, u pomoć poziva Gotfrida Volframa s dvora danskog kraja Fridriha IV. No radovi se otežu, kralj otpušta par arhitekata počev od nesrećnog Šlutera, nezadovoljan dinamikom radova. Kralj umire, a radovi nisu okončani. Naslednik prestola, Fridrih Vilijam nije bio zainteresovan za nastavak radova na ovom projektu. Napravljeno ćilibarski delovi sve skupa s nacrtima prebačeni su u Berlin i prepušteni zaboravu.  Nekako u to vreme, ruski car Petar Veliki sazavši za ćilibarsku sobu rešava da je dobije. U tom cilju susreće se s pruskim carem u Helebernu, nedaleko od Berlina, 1716. godine. Nije prošlo mnogo vremna, a na adresu ruskog cara stiže ćilibarska soba u delovima i luksuzna jahta „Liburnika“, u pratnju ruskog diplomate, grofa Alekseja Golovina. Transport se sastojao od 18 sanduka natovarenih na osam kola, koja supreko Rige stigla u Sant Petersburg. Kako bi se odužio za ovaj vredan poklon, Petar Veliki pruskom caru šalje 55 gorostasnih vojnika za njegovu regimentu. Rastavljena ćilibarska soba skuplja prašinu u zimskoj rezidencije, jer niko ne zna kako da je montira. Dolaskom na vlast ćerke Petra Velikog, carice Elizabete, odlučuje da ćilibarsku sobu postavi i daje nalog glavnom arhitekti, Bertolomeu Frančesku Rasteliju da tu ideju sprovede u delo. Godine 1745. carica od Fridriha I dobija i četvrti ćilibarski panel, neophodan kako bi soba bila završena.  Korišćena je za svečane prijeme, sve dok nije dosadila razmaženoj carici. Stoga, ona u julu 1755. godine nalaže Rasteliju da ćilibarsku sobu rastavi i prebaci je u Katarininu palatu u Carskom selu. Radove na ćilibarskoj sobi nastavlja carica Katarina II, koja je obogaćuje novim ćilibarskim panelima, teškim oko 450 kilograma. Ovi opsežni radovi završavaju se 1770. godine i ćilibarska soba dobila je izgled kakav možemo videti na sačuvanim fotografijama. U prostoriji od 55 kvadratnih metara, smešteni su ćilibarski barokni paneli teški šest tona. Soba je bila ukrašena sa 565 teških lustera, ogledala i mozaika, pa se, često, naziva, osmim svetskim čudom. Orginalna ćilibarska soba bi danas vredila oko 250 miliona dolara.  Ćilibar koji pokrivao tri zida nizan je u tri horizontalna reda. Centralni red sastojao se od osam velikih, simetričnih panela. Četiri od njih, poticali su iz Firence (1750. godina) i krasili su ih dragulji. Simbolizovali su pet čula: vid, sluh, miris, dodir i ukus. Najniži red ćilibara čine četvorougaoni paneli. U jugozapadnom uglu sobe nalazio se jedan mali ćilibarski sto s elegantno povijenom nogom. U sobi je mesto našla i ćilibarom optočena komoda, vaza od kineskog porculana, kao i zavidna kolekcija ćilibarskih predmeta koji su datirali iz XVII i XVIII veka, razmešteni u specijalne staklene vitrine. Ćilibarska soba bila je raskošno umetničko delo sastavljeno od sto hiljada komada izrezbarenog ćilibara, akcentovanog sa dijamantima, smaragdima, žadom, oniksom i rubinima. Ćilibarski paneli površine 52 kvadratnih metara, bili su prekriveni zlatom u listićima, koje je naknadno izgravirano. Neprekidne oscilacije temperature i grejanje na ugalj, loše se odrazilo na stanje ćilibara, pa je soba tokom XIX veka čak tri puta restaurisana. Na početku II svetskog rata, kada su nemačke trupe napredovale duboko u rusku terijtoriju, Rusi su otpočeli evakuciju umetničkih dela iz Karatinine palate….

      Видети више (извор: Tajna ćilibarske sobe – Sankt-Peterburg, putopis | Putovanja.info )

Милан КАШАНИН СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Featured

Ознаке

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

 

(одломци)

Са истим задовољством прича он и како му је отац разорио византијске градове. Наводећи их по имену, син Немањин пише: „Те градове поруши и до краја темеља их искорени… И претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области.“ У жељама и замислима средњовековни људи су још свирепији него у делима. Помињући како је бугарски цар Борис смртно омрзнуо свога властелина Добромира Стреза што се од њега одметнуо, крунисани Стефан прецизира: „Свакога дана тражаше га, да огњем сажеже тело његово, или да га расече на четири чести и да их повеша по путевима градским.“[1] Данилов настављач, који је био црквено лице, овако радосно завршава свој опис победе Срба над Татарима: „Ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглава, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером и натакавши је на копље, донесоше благочестивом краљу као нарочити дар.“[2] Експлозивних страсти и драматичних судбина, средњовековни људи су били немилосрдни у доношењу казни – краљ Милутин је дао ослепити непокорног сина.

У њиховим очима и на њихову лицу као да се никад није видео осмех. Плакали су често. Примивши писмо од брата Саве и од светогорског сабора, краљ Стефан Првовенчани је устао с престола, поклонио се до земље и, прочитав писмо, облио се сузама, а краљ Владислав, дошавши у Трново на гроб стрица Саве, толико је, бијући главом, дуго плакао, да му је лице подбуло од суза.[3] Краљ Стефан Дечански, кад је полазио у Битку код Велбужда, свратио је у цркву св. Ђорђа у Старом Нагоричину и, павши пред светитељеву икону, сузама је квасио земљу, молећи га да му помогне; плакао је он и после битке над мртвим бугарским царем Михаилом, својим зетом, који је у бици убијен.[4] Краљ Милутин – „сетивши се грехова младосних“ – овако се обраћа Христу: „Пошаљи ми кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога.“[5] Кад се деспот Стефан Лазаревић, присуствутући литургији на Велики Четвртак, сетио како је радницима, који су убили једног младића на раду у граду Сребренику, дао одсећи руке и ноге, он се није могао уздржати да горко не заплаче – у њих плакање није било само знак емотивности и страсности, него и душевне катарзе и кајања. На глас да је деспот Стефан напрасно умро, људи су падали ка земљи, гребли лице, чупали браде, цепали хаљине, коњима резали гриве.[6] Манифестације страха и бола знале су бити не само нагле и жестоке, него и колективне.

Они нису само често плакали, него су често и викали и дизали грају. Када се кнез Стефан Војислав, уочи Битке код Бара, полако идући ноћу с војском, тихо приближио грчком логору и, стигавши тамо о поноћи, ударио на заштиту и стражаре, па једне посекао, а друге нагнао у бекство, затрубио је у трубу, а они који су били с њиме затрубили у рогове и подигли силну вику; и синови његови, размештени по планинама, са свих страна су узели да трубе у рогове и у трубе и да вичу.[7] Кад је, на Савину молитву, у Студеници потекло миро из Немањина гроба, у цркви је настала таква граја да Сава није могао завршити литургију – њега самог, у олтару, обузело је такво узбуђење да није умео продужити службу, него је морао запретити брату и свима који су плакали да умукну.[8] Кириџије и пратиоци изасланика страних владара, кад би ноћу пролазили кроз планине, довикивали су се и певали, да се разоноде и охрабре.

Били су они одани не само вери, него и сујеверју – носили уза се амајлије, служили се мађијама, уздали се у чуда и чини, одавали се прорицању и врачању, веровали у снове. Немањином јереју, који је, уочи Битке код Пантина, служио свеноћно бденије у цркви у Звечану, јавио се у сну св. Ђорђе, говорећи му да долази у помоћ његовом господину, и Немања је сутрадан и победио[9]. Да ће св. Сава постати први архиепископ српски и да ће видети Свету Земљу, то је њему прорекао његов отац св. Симеон Немања, који му се јавио у сну[10]. Бугарски цар Асен II одлучио се да одобри пренос Савиних моштију из Трнова у Милешеву тек кад је једне ноћи угледао привиђење, неки страшан лик, који му је с великом претњом заповедио да то учини.[11] Једном од монаха Богородичина манастира у Грацу јавила се у сну, три године по својој смрти, краљица Јелена, са заповешћу да јој се тело изнесе из земље и положи у ћивот пред Спаситељевом иконом у цркви.[12] Константин Филозоф је саставио животопис деспота Стефана Лазаревића зато што му се деспот јавио у сну и наредио му да пише о њему.[13] Сва чудесна исцељења дешавају се по црквама кад болесник заспи на гробу светитеља чудотворца. За њих је сан био не мање узбудљив живот него јава.

Страсно волећи легенде, басне и измишљене приче, они су, и у списима и у животу, мешали истину и бајку. За њих је то ништа да животиње говоре међу собом или да је једна животиња пола змија пола звер. Стално живећи у природи, сваки дан ловећи и хранећи се претежно дивљачи, они су и у реалности и у књигама осећали блискост звериња и птица. Њима су били драги не само њихови коњи, на којима су путовали, ишли у рат и у лов, ни само јелени и вепрови, које су ловили по шумама, ни једино соколи, које су припитомљавали, него и егзотичне животиње, па и оне којих нема. У једном малом спису с дугим насловом, насталом у Александрији у II веку, а у нас рано преведеном, у Речи о створовима који ходе и који лете[14] где су описани лав, зубар, слон, орао, грлица, детлић, голуб, инорог, јелен, аспида, славуј, ластавица, јаребица, вук, змија, во, паун, лисица, жаба, шева, с њиховим алегоричним тумачењем и давањем поука читаоцу – опис тих животиња и тих птица запрепашћује богатством маште и лепотом језичког израза… Зубар је звер који пије воде само једном на месец; кад дође на воду, он је прво гледа и плаче, а кад је сенапије, опије се као од вина, бије главом о дрво, падне и, весео, увије главу и легне, а ловац дође и убије га без муке. Па тек лав! Цара свим зверима лавица рађа мала и мртва, док не дође лав и не духне му у ноздрве и оживи га; кад спава, лав гледа на седам страна, да га ловци не би изненадили; кад једе човека, не једе му лице, а кад поједе човека, узме му главу и, плачући, сахрани је. Још чуднији је цар створова који лете, орао. Он живи безбрижно сто година, а кад остари, залију му се очи и не може да лови; тад се вине у небеску висину и пође на рајско језеро на истоку, где падне на камен и стоји на њему осам дана, док не спадне с њега болест; потом се трипут на дан окупа у рајском језеру, стоји на сунцу и, кад се разгреје, очисте му се очи и опет буде млад… Фантастичне звери и птице они су гледали и насликане, у облику иницијала рукописних књига, и видели их рељефно приказане, на порталима и прозорима наших великих цркава – Богородичине у Студеници, Светостефанске у Бањској, Пантократорове у Дечанима, св. Арханђела код Призрена где је у мрамору исклесано цело једно царство истинитог и фантастичног звериња и птица.

Људи великих љубави и великих мржњи, они су волели свечаности, раскошна одела, наките, украсе, дуге гозбе, величанствена опела. Свечаности крунисања краља Стефана Првовенчанога трајале су три дана[15], гозбе на његову састанку са мађарским краљем Андријом у Равну дванаест дана[16]. Архиепископ Сава I, посећујући градове и манастире у Србији, јахао је на расном коњу с великом пратњом и са заставама.[17] Кад је краљ Владислав полазио у Трново до свога таста цара Асена II, ради тога да пренесе мошти свога стрица Саве у манастир Милешеву, он је повео са собом мноштво бојара и црквених лица, шаљући пред собом гласоноше да јаве о његовом доласку, а цар Асен с великом пратњом изишао зету у сусрет испред града.[18] Краљице Кателина и Симонида, путујући по Србији, биле су тако одевене – каже један савременик њихов – да се свак дивио њиховом изгледу, – „пурпури царски и багренице бацале су зраке светлећи се, као и многи пољски цветови, украшени многоразличним лепотама“[19]. На минијатурама у Есфигменској повељи, деспот Ђурађ Бранковић, деспотица Јерина, њихови синови Гргур, Лазар и Стефан, и њихове кћери Мара и Кантакузена – отац и мати са скиптром, синови са соколом на руци – приказани су у тако свечаном ставу, одевени у хаљине тако богатих орнамената и раскошних боја, као да су изашли на терасу свога двора да их свет с дивљењем посматра.[20]

Велику улогу и незаменљиву вредност имали су за њих дарови – као мало чим другим, они су даровима задобијали ново или потврђивали старо пријатељство и показивали један другом своју моћ и богатство. Обилазећи манастире по своме доласку у Свету Гору, дотад велики жупан Стефан Немања, тада монах Симеон, првој цркви коју је посетио, Богородичиној у Кареји, дао је на дар сребрне и златне сасуде, кадионице и покрове, и поклонио јој „царску паларију пуну злата“.[21] За својих путовања по Светој Земљи и Синају, св. Сава је свим тамошњим и успутним манастирима и монасима доносио на дар драгоцене предмете и злато.[22] За владе Немањића, владари и црквени управљачи слали су поклоне црквама и личностима не само у својој земљи, него и на страни. Где све по свету данас нема уметничких предмета којим су они некога даривали! У Француској, у катедрали у Лану чува се икона Нерукотвореног образа коју је Стефан Првовенчани послао у Рим на дар поглавару католичке цркве[23]; у Италији, у катедрали св. Марије у Сијени налази се, у сребро и злато окована и украшена емаљом, десница св. Јована Крститеља, коју је св. Сава донео са свога пута у Никеју и дао на њој исписати своје име[24]; у Риму, у Петровој цркви још увек се може видети икона апостола Петра и Павла коју је поклонила краљица Јелена са синовима Драгутином и Милутином, портретисаним са њом на тој икони[25]; у Барију, у цркви св. Николе стоји и сад велика икона тога светитеља, коју је даровао краљ Милутин са краљицом Јеленом[26]; чак у Шпанији, у катедрали у Куенки, крај Севиље, задржао се на свом путовању реликвијар деспота Томе Прељубовића и његове жене Марије Палеологине[27]; дошао је до нас и крст који су послали манастиру Ватопеду у Светој Гори сестрићи кнеза Лазара Стефан и Лазар Мусићи, власници двора у Брвенику и оснивачи манастира Нове Павлице[28]. Прикупљени на једно место, ти и други предмети, иако остаци остатака, још увек би у сваком музеју представљали драгоцену уметничку збирку.

Дајући поклоне, владари и великаши су их и сами радо примали. Краљ Стефан Првовенчани не може да се нахвали како га је мађарски краљ Андрија на састанку у Равном обдарио чашама украшеним разноврсним камењем, дивним коњима, обложеним и украшеним златним уздама – „које сијају као сунце и задивљују човечји вид“ – и даровао му и многа одела, украшена бисерима и камењем, „како царевима личи“[29]. Краљ Драгутин је архиепископу Данилу II, на пријему у своме дворцу у Дебрецу, из захвалности на успешном посредовању измећу краљевске браће, поклонио златне панигијаре украшене бисером и драгим камењем.[30] Давно после своје смрти цар Душан је слављен што је своју властелу даривао светлим свитама и златним појасевима.[31] Кнегиња Деспиона, кћи кнеза Лазара, није ни у несрећи, на турском двору у Бруси, заборавила да пошаље покров за ћивот Првовенчаног краља у Богородичиној цркви у Студеници.[32] Били су они неисцрпни у давању дарова личностима и установама – као да су се једнако радовали кад су некоме давали поклон и кад су га од неког примали.

У највећа доброчинства убрајало се подизање цркава и оснивање манастира и њихово даривање – у томе су српски владари и великаши превазилазили византијске, и бугарске, и руске владаре и великаше. Свакако, они су то чинили ради спасења своје душе кад јој се буде судило на дан Страшног суда. Али не само због тога. Пружати руку онима који моле, каже у својој повељи један дародавац – Симеон, полубрат цара Душана – то није пробитачно само за молиоце, него и за добротворе: тиме доброчинитељ стиче добар глас, који изазива према њему љубав и проширује власт његову.[33]
Подизане су цркве и ради личног и породичног престижа и, не најмање, што су се волеле уметничке ствари.

 

Читаоци и писци

 

Средњовековну књижевност нису стварали само они који су састављали, преводили и преписивали књиге; стварали су је и они за које су те књиге писане. Горњи слој читалаца је имао исту и, не ретко, вишу културу од просечног писца; поготову је, по образовању и васпитању, горњи друштвени слој стојао изнад преписивача запослених по дворцима и по манастирима. Довољно је позната активност наших владара и великаша у подизању грађевина, изради фресака и икона, и њихова страст и укус за уметничке предмете и украсе. Њихово учешће у другим манифестацијама културног живота и њихово интимно познавање других видова културе није било ништа мање, само што није довољно проучавано. Од краја XII до средине XV века, уз наш књижевни језик, наши владари су често знали и друге језике на којима су се могли споразумевати у разговору и на њима читати, па и писати. Краљ Радослав је знао грчки тако добро да се на грчком дописивао са охридским архиепископом, расправљајући о врло сложеним теолошким питањима. Добро је морао знати грчки и цар Душан, већ и стога што је детињство провео у Цариграду и издавао повеље на грчком. Потоњи владари, деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, свакако су знали и латински, и мађарски, и турски. Поготову су управљачи цркве и образованији монаси знали грчки, с којег су и преводили. Први игуман царевог манастира св. Арханђела, потоњи митрополит Јаков, писао је и стихове на грчком. Из куће Немањића, која је давала земљи владаоце и црквене управљаче, изишли су колико пажљиви читаоци толико добри писци, архиепископ Сава I и краљ Стефан Првовенчани; син кнеза Лазара Стефан и кћи Јелена располагали су не само библиотеком, него и књижевним даром. Од писаца, из образованих породица, властеоског порекла су и архиепископ Данило II и патријарх Данило III, и монахиња Јефимија. Чланови владарских кућа и дворског круга – треба ли рећи – нису уосталом имали да пишу књиге, него да дају иницијативу за њихово писање и за оснивање породичних и личних библиотека. Владарима и људима блиским двору има се захвалити за постанак неколиких најзначајнијих књижевних дела у нашем средњем веку: јеромонах Доментијан је писао Живот св. Саве по жељи краља Уроша I, Константин Филозоф је саставио биографију деспота Стефана Лазаревића по жељи патријарха Никона и војних старешина. Сви преводи и преписи вршени су по поруџбини; иницијатива за њих није потицала од преводилаца и преписивача, него од поручилаца.

На васпитавање се није давало мање него на образовање, нити је оно било ниже мерило нечије културе. По речима његовог биографа, св. Сава, као дете, није био само напредан у учењу, него и весео душом, благ и љубазан.[34]Краља Драгутина су родитељи, кад је дошао до младићког узраста, дали да изучи не само „свете књиге“, него и „добро владање“, као што му је и отац био васпитан „у доброј вери и разуму“[35]. Сва владарска деца су имала васпитаче, све до деспота Стефана Лазаревића, који је у детињству такође био „руковођен од благочастивих“[36]. Од црквених управљача се није мање тражило да прођу кроз добро васпитање и стекну „добре обичаје“ – о архиепископу Јоаникију забележено је да је био „угодан и разуман“, а о архиепископу Јевстатију I да је водио „складан живот“.[37] Најобразованији читаоци имали су све услове да познају не само српску, него и страну књижевност.

Круг читалаца није био онако узак као што се обично мисли. С јачањем друштва и државе, у културном животу су све мање учествовали искључиво владаоци, великаши и црквени управљачи; писменост и читање били су раширени и међу властеличићима, свештеничком и чиновничком децом, трговцима и занатлијама. Само одсуство студија о нашим средњовековним градовима и грађанском животу и култури условило је да се превиђа множина и улога градова. Уистину, у Расу, Звечану, Призрену, Скопљу, Новом Брду, Крушевцу, Сталаћу, Београду, Смедереву и, ништа мање, у Котору, Будви, Бару, Улцињу, Свачу и Скадру, општине, свештенство, властеличићи, трговци и занатлије подигли су за средњег века на стотине световних и сакралних грађевина, чије импозантне рушевине и данас говоре колико о напредној цивилној и војној архитектури толико о развијеном урбаном животу у Србији средњег века. Парохијалних и приватних школа било је по свим градовима и већим селима; поготову се читање и писање неговало при епископским резиденцијама; при двору владара и великаша знало је бити и специјалних учитеља[38]. Свакако, школе не треба замишљати као монументалне грађевине, сличне данашњим; не у неком малом месту, него у Цариграду, за време цара Андроника II катедре универзитетских професора нису се налазиле у једној згради, него је сваки професор предавао у другој, каткад у свом стану; последњи византијски универзитет, за време цара Манојла II Палеолога, налазио се при болници коју је основао наш краљ Милутин при манастиру св. Јована Претече.[39] Већ у XII веку су млади интелигентни властелини града Бара замолили једно црквено лице да им преведе са српског на латински своје Краљевство Словена, како би се упознали с личностима и с државним и витешким животом првих српских владара и великаша. И по губитку државне самосталности, у другој половини XV века, нашли су се грађани који су дали преписати и илустровати минијатурама роман о Александру Великом и причу о Троји. Негде у исто време – тачно, 1474 – писан је, вероватно у Новом Брду, на грчком, зборник који садржи Епиникије Пиндарове и Есхиловог Прометеја и Седморицу против Тебе – актички списи имали су још у XVI веку пажљивих Срба читалаца.[40]

Припадајући међународној религији и међународном друштву, наши средњовековни људи су имали и међународну лектиру…

 

Идеологија

 

Српска књижевност у средњем веку није аутономна духовна област, већ саставни део државног и црквеног живота – описима није иманентна само лепота казивања, него и одређена теолошка и државна идеологија. Идеологија је у ствари и разлог и сврха њиховог постанка. И по темама и по идејама, оригинална српска књижевност у средњем веку је исто толико национална колико хришћанска, и исто толико верска колико државна, као што и језик на којем је писана није грчки ни латински, већ српскословенски. Оно што је у српској средњовековној књижевности стваралачко, оригинално, ново, посебно, оно по чему се разликује и чиме се она одликује од других књижевности свог времена, то нису оригинални учени трактати о теолошким проблемима, распре о православној вери и јересима, моралистичке проповеди, догматски списи, легенде о пустињацима и светитељима на хришћанском истоку; ту врсту списа узимали су наши преци из византијске књижевности, преводили су. Особеност и светска вредност наше средњовековне књижевности састоји се искључиво у списима који говоре о личностима и догађајима из српске државне и црквене историје и из сувременог државног и црквеног живота. Другачијих оригиналних списа у нас за средњег века и нема. Патриотске мисли пробијају свом силином не само у биографијама и поменима владалаца, него и у кратким записима, летописачким белешкама и на маргинама или на крају рукописних књига – наша средњовековна књижевност није мање одраз сувременог живота и друштва него модерна данашњег. По нестанку наших средњовековних држава, наше народне песме су преузеле из наше средњовековне књижевности не језик, ни облике, него идеологију…

И религиозна мистика је у наших животописаца добила националне црте. По њима, у Немање је вечна љубав према својој деци, он се и на небу брине о њима и о српској земљи; Немања, Стефан и Сава, то су „три светлила Богом обдарена на чување народа свога“. Они су мртви телом, али духом нису. „И отачаство своје, српску земљу, оба заједно, велим Симеон пречасни и свеосвећени Сава, утврђују молитвама к Богу и бранећи чувају од најезде непријатеља.“ Достижући велику лепоту речи, Доментијан страсно потврђује да су Немања и Сава занавек нераздвојни – „један о једном трудећи се без престанка, један стојећи пред једним дан и ноћ, један једнога управљајући на небесима, један једноме опет узашиљући част и славу на земљи“. У свом великом мистицизму, Доментијан даје св. Сави да ово каже о Христу: „Он је мене пре заволео и обукао се у моје тело… Не љуби ме само у ово време, но ме је заволео од искони пре векова и пре бића мога.“[41]

 

Писци деспота Стефана

 

За целог средњег века, ни у једном раздобљу није у нас радило више и разноврснијих писаца и преводилаца него за владе деспота Стефана Лазаревића, и ни у једном тренутку нису они били тако различити по пореклу и друштвеном положају, нити тако разноврсни по темама и начину писања – последице Косовске битке биле су мање фаталне и брзе но последице Битке на Марици.

Импозантна множина писаца и преводилаца, којој одговара не мања множина сликара и градитеља, могла се јавити само у сређеној и напредној земљи – од 1402 до 1428, држава Стефана Лазаревића је то претежно и била. Сребрни рудници и плодне равнице, релативни мир на границама, строга примена закона и чврста власт у владарској кући, учинили су да су се уједињене области Лазаревића, Бранковића и Балшића, с градовима на Дунаву и са лукама на Јадрану, обележиле, за четврт века, не само политички и војнички, него и економски и културно, као значајна земља на југоистоку Европе. Књижевно и уметнички, српска дожава је, у то натуштено време, стојала на истој висини на којој се налазила у најведрије дане владавине куће Немањића.

Друштвено и духовно, атмосфера у држави деспота Стефана Лазаревића била је сложенија и покретљивија него у ранијим периодима наше историје. Више него иједан наш владар, деспот Стефан Лазаревић је био у сталном и непосредном контакту с владарима и велможама других језика и вера – с грчким, мађарским, немачким, чешким, турским, бугарским, румунским; он је заједно с њима, или противу њих, војевао, састајао се с њима у њиховој земљи или они долазили у његову. И његов двор је у знатној мери имао интернационалан карактер. У Београду, деспот је држао, поред српске, и латинску канцеларију, у којој је повеље мађарског типа писао Мађар, а повеље италијанског типа човек са нашег приморја; свакако је имао деспот и грчког писара. У Мађарској, на деспотовим имањима, било је, поред српских, и мађарских чиновника, као што се у Србији у његовој служби налазило Грка и Турака. Дубровчана је било по свим његовим трговима, Саса по свим рудницима, избеглих монаха са Истока по свим чувенијим манастирима.[42] Пре, српски духовни људи су одлазили у стране земље – у Свету Гору, Свету Земљу, на Синај – ради тога да живе строгим монашким животом, да пишу, преводе и, повремено, учествују у дипломатским мисијама које су им поверавали њихови владари. Сад, они одлазе у друге земље највише стога што им се даје прилика да у њима оснивају манастире, да пишу или сликају: у Влашкој, прекрасне црквене грађевине у Козји и Тисману градили су наши људи[43]; У Русији, српски рукописи се радо преводе и читају и Срби писци добивају посла[44], а фреске и иконе по неколиким црквама раде српски сликари или њихови руски ученици[45]. С друге стране, монаси и учени странци световњаци, склањајући се пред Турцима, прелазе, од краја XIV века, не у малом броју, у Србију, да потраже у њој – и да нађу – могућности за слободан духовни живот и књижевни рад.

Хетерогеност друштвеног слоја који је репрезентовао културни живот у држави деспота Стефана Лазаревића није била безначајна, ни остала без значаја за књижевну структуру: као и поручиоци и читаоци, хетерогени су били и писци, и по социјалном положају и по националном пореклу. Деспот Стефан, монахиња Јефимија, патријарх Данило III и епископ Марко припадали су врховима дворског и црквеног друштва; преводиоци и коментатори богословских и историјских списа, светогорци Григорије и Доситеј, били су монаси без високог чина; редактори и илустратори приче о Троји и романа о Александру Великом долазили су свакако из реда грађана. Етничка померања изазвана најездом Турака учинила су да се уз домородце појаве и писци странци: Григорије Цамблак и Константин Филозоф дошли су нам из Бугарске, Андоније Рафаил из Грчке. Мање по идејама, више по стилу и језику, дошљаци су се разликовали од домородаца писаца. Али ни њихово туђинско порекло, ни интернационални карактер деспотовог двора нису изменили традиционалну основу оригиналног књижевног рада. Као и дотад – као и кроз цео средњи век – писци узимају своје теме не из хришћанске науке и светске историје, него из српске: Григорије Цамблак пише биографију краља Стефана Дечанског, песник Јефрем молепствије за победу у рату и за дуг живот деспота Стефана Лазаревића, Андоније Рафаил саставља похвалу кнезу Лазару, а Константин Филозоф биографију деспота Стефана. Ни муслимански исток, ни католички запад нису били од било каквог утицаја на српску оригиналну књижевност тог раздобља. Нов књижевни род – летописи и родослови – изразито су националног и световног карактера. За владе деспота Стефана Лазаревића, оригинална српска књижевност је, као и у доба Немањића, сва у знаку православних веровања и националних мисли.

Иако у традицији, књижевност у време деспота Стефана добија не једну и не незнатну нову црту. Атмосфера се мења већ и стога што улога градова и утицај световног друштва осетно брзо расте. Главни аниматор књижевног рада није црквени човек, већ лаик – сам деспот Стефан Лазаревић – који не само проналази преписиваче и преводиоце за двор и за цркву, него и сам пише Не би требало двоумити – зато што нема података – да су деспотови сродници такође поручивали и набављали светачке и световне списе. Књиге су се, свакако, писале и за зетове деспотове, Вука Бранковића и Ђурђа Страцимировића Балшића, као и за друге великаше – велики војвода Радослав Михаљевић је само у једној години дао преписати осам књига[46]. Ни кнегиња Милица и монахиња Јефимија нису биле једине жене које су цениле писменост и волеле књиге. За деспотицу Јевдокију, ћерку Ђуре Балшића, писан је, 1409, у Матејчи, Дијалог Григорија папе римског, који је завршен и повезан у Јанини, у Епиру, где је она била удата за деспота Изаула.[47] Великаши су се, несумњиво, интересовали и за световну поезију, за апокрифне приповетке и историјске списе, а грађани, као и великаши, набављали и читали витешке романе о Троји и о Александру Великом, рукописе који су знали бити украшени заставицама и иницијалима, па и минијатурама.[48] Да ли је који великаш и грађанин, по примеру деспота Стефана Лазаревића, и сам састављао оригиналне списе у прози или у стиховима? Може се с правом веровати, али, засад, не и тврдити. Од једне сестре деспотове, госпође Маре Бранковић, остала је, у концепту, само прва реченица њеног писма упућеног трстеничком економу Макарију.[49] Да су писма у тој епохи умела бити од неочекивано велике лепоте, видећемо кад будемо читали писмо деспотове сестре Јелене њеном духовнику Никону.[50]

У витешком и грађанском друштву нема много простора за неговање оригиналне мистичне књижевности као посебне литерарне врсте. Игуман дечански Григорије Цамблак, који нам је дошао из Бугарске и брзо од нас отишао, и, донекле, епископ пећки Марко, ученик патријарха Јефрема, такође дошлог из Бугарске, једини су писци тога доба у чијим саставима долази до јачег изражаја хезихастичка доктрина. Оригинални списи су, већином, у знаку култа кнеза Лазара и Косовске битке и у неговању новог књижевног рода, летописа и родослова српских владалаца. Најопсежније књижевно дело створено за прве три деценије XV века, биографија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, лаички је спис, и написан од лаика историчара. Преводиоци и преписивачи беспрекидно преписују и преводе богословске књиге, али главни међу њима редигују историјске списе. Владарска писма и повеље, записи по књигама и натписи на споменицима су поготову у атмосфери сувременог дневног живота и историјских догађаја.

Не примећују се знаци нове климе само у целини књижевног живота, него и у појединим цртама одређених списа. Говорећи о грађевинској активности деспота Стефана, Константин Филозоф не хвали само манастир Ресаву – као патријарх Данило III Милутинову Бањску и Григорије Цамблак Дечане Стефана III – него хвали и Београд, престоницу деспотову, о којој говори с великом хвалом, на пуне три стране, више и дуже но што је иједан животописац хвалио неки архитектонски споменик у нас.[51] Чак и једна црквена личност, поп по имену Георгије, с ведрином и  радошћу изјављује како је преписивао неку књигу у једном граду – „у изабраном и  добром и красном и штавише славном месту, нареченом Рудник“[52]. То нису случајни, ни издвојени, већ општи знаци заинтересованог гледања на природу и сувремен живот. С преображајима у књижевности паралелно се врше преображаји у уметности. У Богородичиној цркви у Каленићу, зиданој за властелина Богдана, његову жену Милицу и брата Петра, фреске су рађене са дотад непознатим осећањем простора и реалности: у Поклоњењу мага, монументална профана грађевина је представљена тродимензионално, а коњаници су насликани у истим богатим костимима и са истим полетом и живошћу с којом су опевани јахачи у запису на мраморном стубу на Косову.[53]

У науци је уобичајено, кад је реч о књижевности у доба деспота Стефана Лазаревића, говорити о Ресавској школи и указивати на манастир Ресаву као на центар књижевног рада. По среди је забуна. Манастир Ресава није ни тад, ни доцније, имао у књижевности удео који му се приписује. Хвала ресавског писања настала је, с временом, међу монасима који су се дивили, не оригиналној књижевности насталој у томе манастиру, него верности превода, језику и правопису. Не зна се ни за једно оригинално песничко ни прозно дело које би у XV веку било написано у Ресави. Монументалну грађевину, чије се рушевине и данас виде у комплексу импозантног утврђеног манастира, погрешно је називати библиотеком – као што се још увек неки пут чини – јер је она била подигнута ради тога да буде трпезарија. Грађевина је могла, по потреби, служити и за државне и црквене саборе, али не и искључиво за чување и писање књига – у нас тада није могло бити библиотека таквих димензија. Важан књижевни центар је био у то време, не Ресава, већ Београд, у коме су живели деспот Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, песници Јефрем и Андоније Рафаил, и неколики преписивачи, писари и преводиоци. Морао се у то доба обележити као књижевни центар и утврђени рударски и трговачки град Ново Брдо, који је, с подграђима, бројао више хиљада становника. У другој половини XV века у Новом Брду ће живети један од најзнатнијих наших песника и прозних писаца, Димитрије Кантакузин, а неко време и Владислав Граматик, један од највреднијих и најобразованијих наших преписивача на измаку средњег века. У околини Новог Брда, у коме је и живео у младости, родио се Константин Михаиловић, писац Турске хронике. Од почетка XV века, оригинална књижевна активност све више се помера из манастира у градове, и главни оригинални писци су световњаци, а не монаси.

Као и у ранијим раздобљима, и сад, за владавине деспота Стефана Лазаревића, оригиналних богословских дела нема; има их доста преведених и, у још већем броју, поново преписаних, што значи непрестано тражених и читаних.[54] Хиландарски монах Јаков, који је, већ 1394, превео с грчког једно скраћено Тумачење књиге о Јову од Олимпијадора Александријског[55] – писца VI века, који је о старозаветним књигама давао коментаре са историјским и алегоријским објашњењем[56] — превео је и Питања и одговоре о вери од Максима Исповедника[57], једног од најзначајнијих византијских филозофа мистичара. По жељи бившег игумана Светих Арханђела код Призрена оца Павла и по жељи деспотова сестрића Ђурђа Бранковића, монах Јаков је преписао, 1418, Слова Григорија Богослова[58], а 1426, „у дане благочестивога и благовернога и Богом венчанога господина све српске и приморске земље и многих чести угарске и босанске земље, мудрога и слаткога и славнога деспота Стефана“, превео је „са јелинскога на словенски“, за једнога сродника деспотовог, попа Венедикта Цреповића, ктитора Богородичине цркве у Лешју, много читани и преписивани Шестоднев Јована Златоустог.[59] Примат националних тема у оригиналној књижевности није ни у овом раздобљу умањио интересовање за преведене богословске списе.

Други један светогорски монах, Гаврило, незадовољан Јаковљевом редакцијом и преводом Тумачења књиге о Јову, узео је, 1412, да преведе, не скраћени, него потпуни текст тога списа, и да исправи преводилачке грешке свога претходника. Одушевљен пишчевим текстом и својим радом, Гаврило радосно поручује у предговору свог превода: „Весели се веома, о читаоче; буди будан, крепећи се, преписиваоче; дуго поживи у добру, имаоче“[60], и, у доказ свога знања грчког језика, исписује дужи запис у дванаестерцима на грчком[61]. Он је те исте, 1412 године, превео „од грчкога на наш словенски језик“ и извод из Књиге премудрог Соломона[62] – списи моралистичког и филозофског карактера били су и сад, као и раније, на великој цени.

Један од редактора и преводилаца тих година, хиландарски монах Григорије, који је добро познавао не само богословску литературу и грчки језик, него и светску историју и историчаре, истакао се, више но ичим, особеношћу личних мисли и критичним погледрм на науку и књижевност. Он је, 1408, узео да ради на новој редакцији српскословенског превода Зонарине хронике, за личну библиотеку деспота Стефана и по изричитој жељи деспотовој. Као што се зна, високи достојанственик на византијском двору Јован Зонара – заповедник телесне гарде и шеф царске канцеларије, који се доцније замонашио – написао је, користећи се Ксенофонтом, Плутархом и Херодотом, као и византијским изворима, један приручник историје, једну светску хронику, коју је поделио на осамнаест књига, почињући са стварањем света и завршавајући с другом деценијом XII века, и заузео тим својим делом видно место међу византијским хроничарима.[63] Први наш превод Зонариног списа појавио се почетком XIV века, за владе краља Милутина[64] и интересовање за њега је стално расло.

 

(Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд 1990, 23–25, 33–34, 89, 99, 367–369, 371–372)


[1]      Стефан Првовенчани, Живот Стефана Немање, Старе српске биографије, превео М. Башић, Београд 1924, 40–41, 63.

[2]      Архиепископ Данило II, н. д., 84.

[3]      Теодосије, н. д., 57, 240–241.

[4]      Архиепископ Данило II, н. д., 137.

[5]      Исти, н. д., 97.

[6]      Константин Филозоф, н. д., 114.

[7]      Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд 1928, 349–350.

[8]      Теодосије, н. д., 148.

[9]      Стефан Првовенчани, н. д., 37.

[10]     Доментијан, н. д., 199.

[11]     Исти, н. д., 209.

[12]     Архиепископ Данило II, н. д., 75.

[13]     Константин Филозоф, н. д., 123.

[14]     St. Novaković, Physiologus, „Starine“, JAZU XI (1879), 181–203.

[15]     Теодосије, н. д., 91–94.

[16]     Стефан Првовенчани, н. д., 73.

[17]     Г. Острогорски, „Писмо Димитрија Хоматијана св. Сави…“, Светосавски зборник (Београд), II (1939), 99.

[18]     Теодосије, н. д., 240.

[19]     Архиепископ Данило II, н. д., 73.

[20]     В. Ј. Ђурић, „Портрети на повељама византијских и српских владара“, Зборник Филозофског факултета (Београд), VII (1/1963), 251–272.

[21]     Доментијан, н. д., 58–63; Теодосије, н. д., 110–114.

[22]     Доментијан, н. д., 153–162, 184–192.

[23]     А. Н. Грабар, Нерукотворенньіŭ Спасъ Ланского Собора, Праг, 1930.

[24]     А. Бачић, „О десници св. Ивана Крститеља са старосрпским натписом у Сиени“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, IX (1929), 71–82; М. Љубинковић Ћоровић, „Претечина десница
и друго крунисање Првовенчаног“, Старинар, V–VI (1936), 105–144.

[25]     М. Матић, „Икона апостола Петра и Павла у Ватикану“, Зограф (Београд), II (1967), 11–16.

[26]     В. Томић де Муро, „Српске иконе у цркви у Барију“, Зборник за ликовну уметност (Нови Сад), 2 (1966), 107–123.

[27]     G. Ostrogorsky, Ph. Schweinfurth, „Das Reliquiar der Despoten von Epirus“, Seminarium Kondakovianum, IV (1931), 165; S. C. Estopann, „I tresori bizantini passati in Ispagna attraverso l’Italia“, Atti del V Congresso internazionale di studi bizantini, II, Рим 1940, 73–77.

[28]     Р. М. Грујић, „Крст браће Мусића“, Уметнички преглед (Београд), IV (св. за март, 1941).

[29]     Стефан Првовенчани, н. д., 73.

[30]     Архиепископ Данило II, н. д., 36.

[31]     Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927.

[32]     М. Кашанин, В. Кораћ, Д. Тасић, М. Шакота, Студеница, Београд 1968, 136, 143.

[33]     А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд 1936, 253.

[34]     Старе српске биографије, превео М. Башић, Београд 1924, 82 и 83.

[35]     Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, превео Л. Мирковић, Београд 1935, 9, 13.

[36]     Старе српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, Београд 1936, 63.

[37]     Архиепископ Данило II, н. д., 217, 225.

[38]     Није било, нити је смело бити школа за децу и голобраде младиће у светогорским манастирима (Р. М. Грујић, „Школе и манастири у средњовековној Србији“, Гласник Скопског научног друштва, III/1928, 43–49).

[39]     L. Brehier, La Civilisation byzantine, Париз 1950, 483–486.

[40]     А. Соловјев, „Новобрдски записи из почетка XVI века“, Југословенски историски часопис, III (1937), 313–319.

[41]     Доментијан, н. д., 90.

[42]     К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1950, 426; II, 363, 376.

[43]     В. П. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 149, 322–325.

[44]     В. Мошин, „О периодизацији руско-јужнословенских књижевних веза“, Слово (Загреб), 11–12 (1962), 106–110.

[45]     Н. Лазарев, у колективном делу руских научника: История русского искусства, II, Москва 1954, 198—203; III, Москва 1955, 520.

[46]     Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Београд 1902, 77, бр. 244.

[47]     Н. д., 68, бр. 216.

[48]     Р. Маринковић, Српска Александрида, Београд 1969, табл. I–XXIV.

[49]     Љ. Стојановић, н. д., I, 75, бр. 236.

[50]     Ђ. Сп. Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, Нови Сад 1962, 225–226.

[51]     Старе српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, Београд 1936, 83–86.

[52]     Љ. Стојановић, н. д., III, 1903, 409, бр. 4218.

[53]     В. П. Петковић, Ж. Татић, Манастир Каленић, Београд 1926, сл. 45 и 46; Ђ. Сп. Радојичић, н. д., 191–194.

[54]     Љ. Стојановић, н. д., I, 67–84, бр. 213, 214, 216–221, 223, 235, 239, 241–242, 245.

[55]     Исти, н. д., 58, бр. 186.

[56]     K. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Literatur, Минхен 1897, 127.

[57]     Ђ. Сп. Радојичић, Стари српски књижевници, Београд 1942, 20.

[58]     Љ. Стојановић, н. д., 70–71, бр. 223.

[59]     Н. д., 76, бр. 239 и 240.

[60]     Н. д., 69, бр. 218–219.

[61]     Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, Београд 1960, 337.

[62]     Љ. Стојановић, н. д., 69–70, бр. 220.

[63]     K. Krumbacher, н. д. 370–373.

[64]     Р. Марић, у ГласуСАНУ, 190 (1946), 23, нап. 1.

Леп успех пожаревачког позоришта у Русији

Featured

Ознаке

ПОЖАРЕВАЦ – Позориште „Миливоје Живановић“ из Пожаревца вратило се са петодневног гостовања у Русији, где су чланови ансамбла извели представу „Позив на погубљење“ Александра Червинског. Александар Лукић, директор Центра за културу, каже да су после представа глумци испраћени овацијама.

– Руси су мислили да се ради о професионалном позоришту из Пожаревца, а када су чули да је реч о аматерима, уследио је урнебесан аплауз. Невероватно је колико је на позорницу донето цвећа, и то је за наше прилике несхватљиво – истиче Лукић.

Пожаревачки аматери у Москви су боравили у оквиру манифестације „Недеља словенске писмености“. За време боравка у Русији посетили су све значајније културно-историјске знаменитости главног града те велике земље.

(Извор: београдска Правдаhttp://www.pravda.rs/2012/06/01/u-moskvi-zasuti-cvecem/ | 1. ЈУН 2012. | 9:48)

______________________

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

ФАТАМОРГАНА ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ / Белатукадруз

Featured

Ознаке

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…


Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…“

(Уместо Пролога и Епилога)
 
У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ / Када снег престане да пада / Наши се домови
уздижу / Високо изнад земље / У тај простор без звука / Где ни
лавеж пса/ Нити кликтај птице не досежу. // Ми смо као древни
морепловци:/ Наша су тела океан / А тишина је чамац / Господ
се побринуо / ЗА НАШЕ ДУГО И НЕПОЗНАТО ПУТОВАЊЕ.
Ове стихове Чарлса Симића прочитао сам први пут почетком
јесени 1990. године у књижари Матице српске, у Кнез Михаиловој
улици. (Објављени су у панчевачким Свескама, бр. 4, јун 1990, стр.
116). Свратио сам у књижару да купим новоизашли (октобарски) број
Летописа Матице српске који је управо објавио Повратак ујкином
дому. И налетео на изврсну песму америчког песника српског порекла,
која је у ствари у неколико стихова изразила на најбољи могући начин
онога што сам ја већ био написао. Никада нисам упознао Чарлса
Симића.
Књиге које сам био већ написао до 1988. године, одавно су
биле стале у ред КЊИГА БЕЗ БУДУЋНОСТИ (како је
својевремено и узгред тачно запазила „Српска реч“, од 8. јуна 1992.
године, стр. 59; види текст Чија је сабља?)
То се нарочито односило на оно што је носило наслов
ВЕЛИКА МАГАЗА. Јунаци ове књиге – писци или писари – зашто
то не рећи и за њеног са-купљача и приређивача ?), испуњавали су
АМАНЕТ.
Они су као они „древни морепловци“ Чарлса Симића: Господ
се побринуо за њихово дуго и непознато путовање.
За све књиге из циклуса КЊИГА БЕЗ БУДУЋНОСТИ,
а нарочито за оне које су настале на основу рукописне заоставштине
фамилије Мишљеновић, ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ и других, важи оно што
је на најсажетији могући начин изразио Г. Бастос (аутор изванредног
романа ЈА, ВРХОВНИ). Ма колико то парадоксално звучало, све је
најпре било прочитано, па тек потом написано!
Позивам се на веома поузданог сведока, Бастоса:
„Уместо да каже и искаже нешто ново, ово штиво само
верно преписује оно што су други већ срочили и смислили. Према
томе, у овом приређеном облику нема ни једне једине странице, ни
једне једине реченицв, па ни једне једине речи, почев од наслова па доове завршне напомене, која на овакав начин није написана.
СВЕКОЛИКА НЕСАВРЕМЕНА ИСТОРИЈА ЈЕ СУМЊИВА,
волео је да каже Врховни. НИЈЕ ПОТРЕБНО ЗНАТИ КАКО
СУ НАСТАЛЕ ДА БИ СЕ ВИДЕЛО ДА ТАКВЕ
ИЗМИШЉЕНЕ ПРИЧЕ НИСУ ИЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ СУ
НАПИСАНЕ. ПОСТОЈИ ВЕЛИКА РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ
КЊИГЕ КОЈУ САСТАВЉА ПОЈЕДИНАЦ И ПУШТА ЈЕ У
НАРОД. И КЊИГЕ КОЈУ ПРАВИ САМ НАРОД КОЈИ ЈУ ЈЕ
КАЗАО У ПЕРО. – Ето тако, још једном опонашајући
Диктатора ( а диктатори баш имају дужност да замењују писце,
историчаре, уметнике, мислиоце, итд.), са-купљач изјављује,
позивајући се на речи савременог писца, да се прича уткана у ове
БЕЛЕШКЕ своди на чињеницу да прича КОЈА ЈЕ У ЊОЈ
ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ИСПРИПОВЕДАНА НИЈЕ
ИСПРИПОВЕДАНА. Према томе, личности и догађаји који су
овде приказани, заслужили су, по усуду писаног језика, ПРАВО
НА ИЗМИШЉЕНО И НЕЗАВИСНО ПОСТОЈАЊЕ, а на
добробит не мање измишљеног и независног читаоца“.
Догодило се невиђено чудо са оним што је, чини ми се, хиљаду
година, носило наслов ВЕЛИКА МАГАЗА.
Истинска Велика магаза у којој је био цео Босиљковац са
околином заљубила се у себе и зачела у себи још једну Велику магазу.
Велика магаза Велике магазе заљубила се и она у себе и зачела
је у себи још једну Велику магазу. И тако је то кренуло у бескрај.
Цео свет из Велике магазе требало је да буде у последњој
магази Велике магазе.
Ни једна од магаза у Великој магази није последња…
Један песник је знао смисао ове загонетке и поручио је:
НАЂИТЕ САДА СВЕТ.

„Poslednji kraljev major“/ Slavica Kov.

Featured

Ознаке

 

Slavica Kovalski

Moj pradeda  ili kako stoji u autobiografskoj knjizi „{Poslednji kraljev major“, autora Desimira Milenovica..za vreme Kradjordjeviceve dinastije. Otudjen od porodice, proziveo je tuzan zivot u izgnanatsvu tj, Venecueli. Mada za zivota postaje industrijalac, pocevsi od pecenja cevapa stigao do vlasnika fabrika namestaja, ali bez povratne karte za nasu zemlju.Inace zet dr Radomira Kazimirovica, da sada ne govorim o znacaju Kazimirovica za nasu istoriju. Deda Boza iz postene familije Cokic biva samo igra sudbine kao sto se i desava ljudima koji se previse priblize vatri.
Uh, prica je duga…i tuzna na neki nacin. Ziveo je odvojeno od familije koja se preselila u Jabukovac kod Kazimirovica nakon njegovog zarobljavanja, kao majora u logoru u Osnabriku. Iz logora ih pokrecu Nemci, jer su nadirali crvenoarmejci ka Berlinu. U opstem haosu bombardovanja i gruvanja topova pocinje pustolovina svakog zarobljenika ponaosob. On je preziveo tako sto se sklonio i prenocio u jednoj bari, april mesec, led i sneg .Ujutro nastavlja put do jedne usamljene kuce ispred koje pada u nesvest od iznemoglosti i gladi.. Domacini su ga prihvatili i lecili…Nakon ozdravljenja pocinje nova avantura, prelazenje granica jedne zemlje u drugu, sve dok se nije smestio u Venecuelu. Tu od majora postaje cevabdzija, radio je vredno, danonocno, stvorio kapital . Kupuje stan u Gracu da bi mogao da se vidja sa porodicom na kratko. Tek u 97. godini zivota su mu dozvolili da se vrati. Umro je nakon sto je obisao svu familiju, tada sam ga i ja upoznala. Napravio je cesmu u Vrazogrncu ,otvorio „Tocak“ KUD i finansirao ih. Ovo je samo jedan deo price, njegov zivot je vise razlicitih prica u jednom zivotu, dugom i nesrecnom.

Две нове антологије српске поезије 20 века у издању Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

Featured

Ознаке

Ових дана завршено је публиковање  две тзв. «скривене» антологије српске поезије 20. века Себични музеј, и Опало лишће, скривене у бројним верзијама и издањима антологије српске поезије Несебичан музеј  (1989; 2000; 2002;2003; 2004; 2005;  2006;2009). Себични музеј и Опало лишће публиковане су  као Веб издања у оквиру Сазвежђа З, на истоименим блоговима. Себични музеј је, по свему судећи, једна од најстрожијих  познатих натологија српске поезије до данас и представља избор поезије из опуса 17 српских песника. Опало лишће доноси избор из опуса око 250 српских песника, који су објављивали током 20 века – то је безмало један прави лексикон или Мала енциклопедија српске поезије 20. века.

Адресе ових  антологија српске поезије 20. века гласе : Себични музеј и  Опало лишће . Исти састављач, Белатукадруз (алиас Мирослав Лукић), публиковао је пре две године и Антологију ФЕНИКС (налази се на интернет адреси Антологија ФЕНИКС ), која је изузетно посећена! Уз објављено 8. издање Несебичног музеја (Пожаревац, Едиција Браничево, 2009) штампано на папиру, данашњи читалац, првенствено у Србији, и ситуацији је да се суочи са једним дугогодишњим антологичарским билансом једног од водећих књижевних критичара-песника у Срба. Како сазнајемо, могуће је да око београдског Сајма књига буде објављено као интернет издање и то 8. штампано на папиру издање Несебичног музеја (уколико пожаревачки издавач дозволи). У том случају би, слависти свуда по свету могли да на најбржи могући начин дођу  до несвакидашње књижевне грађе и подстицаја….

Finita la comedia!

Featured

Ознаке

Знак препознавања ЗАВЕТИНА

Знак препознавања Пишчевих издања

СА ТРПЕЗЕ ИСПОД ХРАСТА ЛУЖЊАКА, пренеше остатке гозбе у подрум каменог Козјег Светилишта; почистише и доведоше у ред – часну трпезу, спрам месечине. Била је светла пролећна ноћ; сребрна у даљини. Отпутоваше  Браћа Белатукадруз, Рамза Зузин и његов кум Наста «Пас», песник  Великог враћања, Аксел Сенковић.

Серафим је остале госте увео у пространу гостинску собу, па у собу за разговор, али пошто им се није спавало, Серафим предложи да се прошетају.

Ноћ је била ведра, топла; тиха, само се из даљине, на југоистоку, чуо ехо влашке обредне музике. Небо осуто звездама.

Кад су сели у траву, Бранка рече нешто, као да јој је дошапнула нека трептава звезда, што вреди упамтити. «Увек занемим пред овим призором. У небу је љубав, зато што је љубав пријемчива за све оно што је у небу: Мир, разумевање, мудрост и срећа. Љубав прима све што се са њом слаже; она жуди за тим стварима, тражи их, њима се прожима, све као сама од себе, јер хоће да се богати и усавршава помоћу њих. Ја ово знам добро, чини ми се да сам то одувек знала, пријатељи моји. Љубав у мени испитује памћење, извлачећи из мене оно што јој одговара, она то прикупља и распоређује у себе и под себе, дајући предност једном пред другим, да би једно потпуно њој припало а друго да би јој служило. Прочитај нам сада, Сенковићу, то што си желео да прочиташ за трпезом? Прочитај нам; ниси се ваљда наљутио на Насту, он је као коњ арум».

Ф. Сенковић је говорио полако усред ноћне тишине, док је издалека допирао ехо влашке обредне музике, а негде из близине мирис расцветалих ружа.

Кад је завршио, «Артур Шопенхауер»  повика на сав глас:

«Аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа!»

И околни висови узвратише:

«Аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа!»

«Пријатељу, као да си ми ишчупао из душе, речи које си изрекао. Шта је од њих лепше, осим овог дивног ноћног неба изнад нас, и оне обредне музике у даљини? – рече Серафим Трималхионов.

«Артур Шопенхауер» опет се огласи. Играо се као дете.

«Ааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа!»

И околни висови, опет, узвратише ехо:

«Ааааааааааааааааааааааааааааа!»

«Е, а сад је доста тога! – рече Доктор Вампирџија. «Идемо! Одмах! – рече Серафим.

Гости пођоше за њим низ брег према каменој кући, као да газе по снегу, по месечини. Кад уђоше у Козје Светилиште, на велики сто гостинске собе, Серафим Трималхионов баци пет џакова и пет ћебади, и нали пуне чаше прокупцем. Уместо речи здравице, он упита само: «Зар да преспавамо овако дивну пролећну ноћ и стрнџање? Идемо!

Бранка се, узевши један од џакова насмејала; насмеја се и Сенковић.

Џакове су понели «Артур Шопенхауер» и Доктор Вампирџија.

Серафим је возио кроз ноћ пажљиво, и довезао их у један уцеп од брегова. Док су протежући ноге, крај аута, истезали врат у правцу одакле допире влашка музика, видели су маскиране прилике, са џаковима на телима, како грабе уз окомит камењар према гротлу пећине. Пошли су низбрдо, кад је Серафим Трималхионов почео да се пресвлачи.

Филип се окренуо да види: није могао да га препозна, када је поскакујући као јарац, го од појаса наниже, потрчао узбрдо.

За Серафимом отрчаше «Артур Шопенхауер» и Доктор Вампирџија. Хукнуо је као сова, Серафим, ставивши длан на уста, и довикнуо: «Враћамо се пре зоре!

Филип и Бранка легоше на  ћебе у трави.

Можда је била поноћ: чули су испод брежуљка хуку потока, а високо, у стенама, у једној од пећина, ехо влашке обредне музике.

 

Пошиљка пуковника Амарилиса,  са поштанским жигом неке вароши из Шведске, тако гласи. Текст је имао наслов Finita la comedia!

Одломак из рукописа М. Лукић

 

Успавана душа Хомоља

Ознаке

 МАНАСТИР Заова, надомак Малог Црнића у Браничеву, готово је заборављена историјска врлет, запостављена чак и на туристичкој мапи Србије.
У близини Великог Села и Топонице, на путу Пожаревац- Петровац, ушушкана живописна котлина чува драгуљ српске историје и културе. До Заове се стиже питомом стишком долином, оном где не рађа само што се не посеје. Кроз сеновиту церову шуму са хиљаде стабала, омеђену изворима лековите воде, кривудава шљунковита стаза води право у духовну оазу, и авантуру стару пола миленијума.

Манастир Заова, у историјским изворима први пут поменут 1467. године, према легенди, подигнут је у другој половини 14. века, у доба владавине Кнеза Лазара (1371-1389). За постанак манастира везује се легенда опевана у песми „Бог ником дужан не остаје“.
Јелица је била сестра локалних властелина Павла и Радула. Павлова супруга толико је била љубоморна на њу да је убила своје дете, и за убиство оптужила заову. Браћа су Јелици наменила страшну казну. Везала су је за репове четири коња који су је растргли на четири стране света.
– На месту на коме је пало Јеличино тело настала је црква Заова. Где су пале очи настао је манастир Сестрољин, тамо где су пале руке манастир Рукумија, а Брадача на месту на које је пала брада – препричава легенду Горан Стокић, директор Туристичке организације Мало Црниће.
ЧувШи за трагедију, кнез Лазар овде се дуго молио, а потом саградио цркву. Покајање су касније затражила и браћа подигавши манастир.
У цркви, која се отвара на захтев верника, налази се Јеличин гроб и фреска која осликава трагичан догађај. У близини порте је лековити извор, а народ верује да је вода благотворна за вид. Црква је од 1993. претворена у манастир Браничевске епархије, а читава околина сада је манастирско имање.
Ово светилиште данас мирује заборављено у вековном сну. Ретки верници походе манастир, већина се враћа редовно. Мало је и излетника који у вреле дане траже освежење на оближњем језеру Заова у близини манастира до кога се долази кроз шуму.
На стаблима упозорење „забрањено бацање смећа – казна 25.000 динара“. Овде смећа нема, као ни јелена лопатара. Лековитог биља, ретких птица и рибљег блага у језеру има, што је добра позивница за туристе.
Скривена под ободима Хомољских планина, Заова опомиње на неправду према овом делу источне Србије. Природне лепоте и културно наслеђе заобилазе велике инвестиције, држава је скоро на њих заборавила, а душу им још чувају локални туристички посленици.
– Имамо велике планове да оживи сеоски туризам. Нетакнута природа, извори, језеро, стишка равница, одличне су претпоставке за развој општине Мало Црниће. Једино новац недостаје – каже Стокић. 

РУШЕН И ОБНАВЉАН
ЗАОВА је грађена у моравском стилу. Посвећена је архистратизима Михаилу и Гаврилу. Много пута је рушена и обнављана. Последњи пут у доба прве владавине Милоша Обреновића, када су је сељаци из Топонице рукама откопавали из зарушене земље. Живопис је из доба кнеза Александра Карађорђевића. Радио га је самоуки, и у то време врло тражени сликар Живко Павловић, даљи предак Милене Павловић Барили.

Успавана душа Хомоља | Репортаже | Novosti.rs.