из новије руске поезије, избор, препев, напомене владимир јагличић
Игор КАРАУЛОВ (1966)
Игор Караулов је рођен у Москви, где и живи. Завршио је географски факултет Московског државног университета и ради као преводилац. Аутор је збирки песама „Препад напрегнутости“ (2003) и „Продавци медености“ (2006).
Устајање
Ми читасмо, ми писасмо,
и из мртвих продисасмо.
Тргом Устајања ево корачамо:
каква нова чврста здања стоје тамо!
Док смо били живи пут нам се не сплете,
сад раме уз раме, као неком силом.
Аутомобили док мимо нас лете
као по ваздуху, невидљивим крилом.
Зидови су санте од челика, оштре,
а прозори ко од сувог леда блесну.
Ал никада нису нудили пирошке
на овоме месту!
Ко рече „московски зомбији“ то банче?
Ко у ледној маси изне храбри став?
Развио се облак као кишобранче
а из зоопарка испловио лав.
Станица кијевска
Шта је теби до перона
где масе теку молдаваца
дух се ван баца
ко чеп из бучних вина
жичани носачу
ево њега, кофера мог
ја сам навио систем
све убацио у вагон
све то је – музика у диму
лакше, но што листове спаљују
то светлац кроз прсте светли
буба у лету гори
бубо, моје је с тобом да се гори
руком да се маше и у окно гледа
а неважно је ко говори
+ + +
Мир нек нађе дом минималисте,
голи прозор, и кабинет спреман.
Не реци да небо оземљисте.
То значи да смрти више нема.
Има л је, то сеобе мирис је:
у кофер, за ножем, чашом, доспеш.
На гранама ко гнезда кроз висје –
први дан се њише, и дан после.
Мужици ће изнети наксутра
све полице на ледину ледну.
Прах лебдеће с књига још од јутра,
више нећеш продати ниједну.
Глас
таквог не остаде ни у кога
само у тебе и јест
зато ћу те скинути
топћем јаругама твојих мисли
ја сам зубна иглица – ишчупаћу ти нерв
ја сам сребрни отпушач – извадићу твој чеп
ја сам твоја песма – певати је мени као бљувати
ја сам добош без палице, нула-нула-нула
ја сам добош без палице, ветар у твојим ушима
изађи већ из врта, спреман је обед
ја сам горуће страшило на брегу
водени зидови срећу се иза леђа
изађи већ из мора, дођи к мени
помози да догорим
Trinity
тело се опрашта а не одлази
изгуби се за вратима па заплови натраг
ево га њише се на пражићу
и не зна, како постојати, шта му је потребније
овде још има уредних оброка
тамо штекћу камени локоти
гасе светлост, напињу ланце
овде још свима нису поломили кости
а тамо затварају прелазе
тело се опрашта на јеврејски начин
памти, очито, баку из могиљева
само што се не врати да замоли парче торте
миче уснама, али ништа се не чује
и мота се као увела метлица на пражићу
тело-тело, шта си опет заборавило
ми ћемо већ наћи чиме без тебе да се позабавимо
засвиткаћемо врелим језицима
полетећемо ветром над црним пољем
одлази, иди, крећи већ једном, наврзо
Рентген
што ли гори из мене тај огањ
сјај пробија прогореле рупе
баћушка ме осматра у сјају
сјај ме диже у осмехе глупе
суперрендген ко васкрсни звон
баћушка је доктор сјају друг
кроз рупе, сам себи микрофон
довикујем: искључите звук
ЛеЗ 0005977
СУЗ 