…
Остаци остатака, Старе куће, југоисток Србије?
Пуковник Амарилис је поседовао на стотине тзв. пишчевих издања. Поседовао је и књигу коју су о Мики Аласу написали чланови свирачке дружине „Суз“ и штампали је средином 20. века о свом трошку. Својеручно је подвукао обичном оловком следеће редове:
… По повратку са свршеног школовања у Паризу, Мика је у Београду отпочео рад у три правца, једновремено и са истим одушевљењем: на науци, риболову и свирању. Риболов је обављао као мајстор великог стила, као високо музикалан, свирао је за своје лично задовољство, најпре сам у својој кући, али је желео да састави и “мало друштванце”, да би свирање било изразитије. Често је Јеленка Михаиловића уверавао да необично воли српске народне мелодије онако како их свирају “емпирички свирачи” (без нота). Ради тога је залазио у све кафане, где је свирала која дружина, да би научио нове мелодије које није знао. Јеленко му је најчешће правио друштво у таквим приликама. У оно време најпознатије су биле такве свирачке дружине “Мија Јагодинац”, “Андалија”, “Тјокица Зајечарац”, “Јова Јаре” и други. Што је више слушао те дружине, то је више у њему расла жеља да састави и своју дружину. Прилика за то указала се за време бербе грожђа у његовом винограду на Топчидерском Брду 1893. Берба му је увек чинила једно од најмилијих задовољстава, и увек ју је обављао уз припомоћ најинтимнијих пријатеља са којима се дружио.Кад се заврши берба, измуља грожђе и све то смести у бачве, онда настане вечера и весеље са свирком и песмом.
Те 1893. сваки од позваних пријатеља је дошао на бербу са својим инструментом за свирање.
Тада је Мика предложио да оснују засебан оркестар и да се повремено састају код сваког редом. Сви су одушевљено прихватили и заветовали се да ће се увек састајати кад мајстор Мика позове. Тако је спонтано постало прво свирачко друштво Микино, које се састојало од квартета и бубња. Прву виолину, као примаш, држао је мајстор Мика, другу виолину Коста Ј. Ђорђевић, машински инжињер, контрабас Душан Протић, чиновник Управе фондова, а Јеленко Михаиловић бубањ.
У јануару 1896. Мика је своје свирачко дртуштво “Суз” проширио у оркестар осредње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима.
Тада је оркестар имао 12 чланова. Друштво је установило свој назив и своју славу.
Са новим члановима Мика је држао нарочите састанке у кућама појединих чланова ради вежбања, како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, интонација. Основни тон Микиног свирања био је виши од основног тона ноталне музике. Микино свирање имало је пет интонација са овим називима:
“СУЗ” (одговара интонацији Ц-дур), “кркалеска” (Д-дур), “дур” (Г-дур), “реп” (Е-дур) и “реп од репа”. По првој интонацији друштво је добило своје име.
Чланови друштва “Суз” били су стални.
Само у случају да неки члан буде премештен из Београда, или у случају смрти кога члана – упражњено место се попуњавало избором новог кандидата.
Мика је примао само оног за кога он и чланови знају : да је неоспорно поштен и честит, да је савршен свирач, да је севдалиске природе, да је спреман доћи на састанак у свако доба и без поговора, кад год буде позват.
Репертоар музичке дружине “Суз” био је врло обилан. Бројао је преко 700 мелодија народних игара, 240 мелодија народних песама и око 90 других народних мелодија са целе територије Југославије. Од тог броја, преко 300 мелодија народних игара давно су биле већ изостављене из праксе и ниједна свирачка дружина није их свирала, осим Микине. То су, међутим, компликованије композиције и ванредно пријатне и севдалиске. Да би се и оне сачувале од заборава, Мика је у јесен 1940.
године на молбу управе Београдског радија, са неким члановима друштва “Суз” 15-20 дана устопце свирао те заборављене мелодије у студију, где су преношене на грамофонске плоче. И кад је све већ било готово, избио је рат и приликом бомбардовања разорењем Београдског радија, уништене су и те плоче!Том катастрофом и смрћу Микином нешто касније предате су дефинитивном забораву!
По повратку из заробљеништва, Мика је у три маха сазивао четири последња члана на интимне састанке за време окупације (1942).
Говорило се о обнављању друштва “Суз”, што је он веома јако желео. Уговорено је са новим члановима: да се први састанак нове екипе одржи свечано, чим држава буде ослобођена немачке окупације, и Мика је једва чекао да се та прилика укаже….
Да би Микино друштво “Суз” имало прилике да се одужи многобројним својим пријатељима, који су га у току године позивали на весеље у својим домовима, Мика је предложио да друштво утврди један такав дан у години када ће угостити све своје домаћине и пријатеље, и да се тај дан сматра као слава друштва. По препоруци ондашњега митрополита Михаила, са којим се Мика изближе познавао, друштво је фиксирало дан црквенога празника Св. апостола Филимона, 5. децембра, после завршене бербе грожђа и кад почиње прво отакање вина. Тако је установљена слава друштва “Суз”.
Прослављена је први пут 1896, кад је остварена давнашња Микина жеља да има свој “пуни оркестар”. Поред редовне славе, тада је установљена и “патарица”. На славу су позивани само мушки домаћини и пријатељи, а на патарицу они исти са свима својим фамилијама (без деце). Слава је одржавана утврђенога дана, а патарице доцније; на 3-4 месеца, једнога подеснога дана после славе.
За славу и за патарицу чињене су велике припреме. За огроман број званица, бивало их је по 500 и више особа, требало је спремити добру вечеру.Ради тога је Мика са свима сузовцима и својим момцима-аласима ишао у лов већ на 10-15 дана пре славе, свакога дана. Сав се лов чувао у баркама и све што се тих дана улови, потроши се за славску вечеру, патарице.Вечера се састојала од спремљених разних риба, а и од других печења. Специјалитет таквих вечера била је нарочита “Микина аласка чорба” коју је он сам спремао по свом рецепту, а који је био његова добро чувана тајна. Открио ју је само једној особи, члану породице једнога члана друштва.
За покриће режиских трошкова, сваки је гост био дужан да при доласку приложи у “марамче 20 гроша готове паре” (4 динара). Госте су за време вечере служили само чланови друштва са својим мајстором.
Пре вечере обављало се сечење колача и мало послужење. После вечере био је ”џумбус и бал”.
Вечера, џумбус и бал увек су били проткани разним друштвеним традицијама, а Мика је нарочито полагао на то да се све друштвене традиције стриктно изврше.
Цјеломудрија овога света. Тај назив Мика је дао једној нарочитоју књизи, која је установљена његовом иницијативом, а на чијој је изради облигатно учествовало цело друштво “Суз”, као и многобројни пријатељи друштва и по целој земљи. Књига је била састављена од многобројних картона, на које су током времена лепљени разни огласи и текстови, штампани у повременим листовима и књигама. Међу огласима је врло често бивало неких са текстом незгодним, смешним, наивним, простодушним стилизацијама, штампарским грешкама, двосмисленим итд. На такве огласе обично нико није обраћао пажњу. Али их је Мика уочио, па их исецао, а доцније су то чинили и сви чланови његовога друштва.
Исечци су распоређивани на нарочите картоне. На тај начин је постала књига “Цјеломудрија овога света”, која је при крају 1940. год. имала 29 свезака великог формата. Из те књиге читано је по неколико картона приликом сваког друштвеног састанка у кругу пријатеља. Читање огласа и потребних коментара била је дужност Јеленка Михајловића. Та редовна тачка сваке вечеринке изазивала је необично веселе моменте и бучно расположење.Одржавање те тачке имало је и једну позитивну страну, јер се приметило да је доцније таквих огласа бивало све мање у дневним листовима…
__________ из једног старог ковчега…
ЛеЗ 0005900
СУЗ 