из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Олга Гришина (1963)
Олга Гришина је рођена 1963. године у селу Велике Вјазме, код Москве. Завршила је академију Тимирјазева. Штампала је неколико песничких збирки, преводи са холандског. Живи од 1995. године у белгијском граду Левен.
Зрачак
Доста доста суза мили
Свео бршљан на ливади
Нисмо зато скупа били
И не праштам тога ради
Викне звизне нечуј смета
Дај Господе снаге нама
То не свија грану ветар
То се грана свија сама
Ветар пољем врбе сече
Шкрипи грана ко да зебе
Господе, што волиш срећне,
снаћи ће се и без тебе
Доста суза носе крила
Изгубљену душу нашу
Нахранила напојила
Разместила у салашу
Осврнеш се грану клати
Ветар трага нема свете
Знам знам да ћеш да се вратиш
Чим купиш те цигарете.
__________________________
Песма је парафраза истоимене народне песме, њена „модерна“ варијанта
Град сломљених кишобрана
Небо је тако густо пред расвит – ма како строп да бојиш.
Али, за сат, побледеће сва мастила, и остаће сивило.
У строфама кривуљавим, које на стаклима мојим
оставља креда пијаног снега – твоје је пророштво, Сибило.
„Захладнеће: двапут са два све ће да се умножи,
али не вреди бојати се глади, ни мора које вреба…
Варнице ноћних поклада речник су што се множи
а растумачити га – није лако. Уопште, и не треба.“
Два пута двадесет, и више, пламен је већ у пећи.
Ветар би сламао кишобране, ал пусте улице сусреће…
Мудро, Сибило. И ко те све то научи не дорећи?
Уосталом, недаровитост је, на свој начин, такође умеће.
…Беле веђе лако су подигле куће, ко плима.
Свиће на болном континенту, као да буди Геу.
У Граду Сломљених Кишобрана опет је зима. –
Прљава, распењена, зла, ко море у Остендеу.
Лосево
С. У.
А обноћ – све је јасније, и ближе.
Тек, иза светле мреже паучине
погледај – тамо где караван ниже
сенке у фатум трептасте пучине.
И, Господе мој, какве благодати
грана кроз летњи умор и кроз хлад.
Ми апсолутно не знамо чекати.
Ал то је све што остаде нам сад.
Смола
Si Dios por nosotros, quien contra nosotros?
Врт мрмља глухом кишом, овде ме свет сна кошта,
свакога новог дана, ко скок са стене ломан.
Мисао о смрти чешће залази него поштар,
а звуци ноћни страшнији су и од небеског грома.
Бескрајна штедрост светле твоје се љубави приви
бедној твари земаљској и свакој небеској птичици –
подигни ме са колена, Господе, и оживи.
Надисах се већ крви на овој жртвеној литици.
О први погледу судбински, кад се двоје заволе,
и нељубавни плачу, дрхтају ноћног кајања!
Још нисам спремна да постанем цртеж смоле –
ко зна каквих ћилибара од мене почеће вајања,
ко зна какве црне лоптице начиниће – па држи се!
Само очи прижмириш, рашириш руке над нама,
ја ћу свеједно уз овај живот сопствен да сквржим се.
Зато не удри прсте ми оштрим потпетицама.
Ја већ не молим воду да вино, ил маст, замени.
Цвили под темцетом: живот допусти да згоди ме.
Али, молим те, Господе, опрости, реци „да“ мени.
А потом – завежи очи и ка понору води ме.
________________
Ако је Господ с нама, ко има против нас?
ЛеЗ 0005868
СУЗ 