Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Николај ЗВЈАГИНЦЕВ (1967)
Николај Николајевич Звјагинцев родио се 4. јануара 1967. године у Московској области. Завршио је Московски архитектонски институт и бави се графичким дизајном у сфери рекламе. Заједно са Андрејем Пољаковим, Игором Сидом, Михаилом Лаптјевим и Маријом Максимовом био је члан московске песничке групе „Полуострво“. Као и сви чланови „Полуострва“, Звјагинцев наставља акмеистичку линију руског стиха. Његове песме се одликују херметизмом и асоцијативношћу (својственим позном Мандељштаму), при чему се труди да их прожме прозорљиво-дечјом наивношћу раног Мандељштама. Објавио је пет збирки поезије, живи и ради у Москви.
* * *
Црв. цигла и шапат креде беле,
стоваришта градска у луци.
Уз шугаве пределе,
из огреботина на руци,
Буковине заплашене неделом
у Француску, ка речном миру,
Паул Целан излази у белом
завраћеном колиру.
Тамо Париз-бродић, повозит,
у оку се пијанаца клима,
тамо с биљем на равној нози
људи ходају по пољима.
За сто покерски седи, наравно
на диван можеш прилећи,
и ждрела дебло сакрално
црвеном шумом лебдећи,
с показном гримасом лика
са сидром ће хладноћу одвући
путених истомишљеника,
сва имена у прсте знајући,
гласове што крај јаслица звоне,
завраћен колир с праменом
оног што, ко у маслац, тоне
у огледало раменом.
1990.
____________________________________
Буковина – област у југо-западној Украјини, одакле је родом Паул Целан
Париз-бродић – бродић, под девизом „Љуља се, али не тоне“, представљен на градском грбу Париза
* * *
Када пролажах опет том улицом, на ћошку
бројчаник беше дрхтав, а све на њему свело.
А она, секундара, налик би на кокошку.
Овде глава, а тамо власница њена, телом.
Гле, кула се не спрема никуд побећи одавде,
већ хоће степениште, жуди балконе фине.
Мада, можда би хтела више да се допадне,
али то уме склиска кришка тек мандарине,
коју – вољ воли, хвали, вољ покуди без плашње,
ил лови тањирићем – ни с ким не дели фрај.
Лети, ал не у небо, у акварије наше
где рибе разнобојне табеле праве, за крај.
У тамошњих житеља – дисање неовдашње.
Код њих је на таваници вода, не малтерај.
* * *
Дуванџија из Отаџбине Грина,
богат Караим који се не боји –
толиким женама име је Ирина –
назва цигаре искључиво твојим.
Неком стихови, кашике сребрне,
поглед кроз прозор за леђима Христа,
ти – дим, дерлани са вратнице црне,
и за двадесет пљуга цена иста.
Рашири крила – тешко се сад пали
поздрав искара опроштајан, диман.
Али да чује како су те звали,
Крим је пловио, сав, за бродовима.
ЛеЗ 0005869
СУЗ 