из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Алексеј ЗАРАХОВИЧ (1968)
Алексеј Владимирович Зарахович родио се 1968. године у Кијеву. Завршио је Књижевни институт имена Горког. Објавио је неколико збирки песама („Машине и језера“, „Табукатура“, „Сабат“, „Река пролећног обећања“ итд). Састављач је антологије руског слободног стиха и руске поезије у Украјини двадесетога века. Радио је као учитељ руског језика и литературе, новинар, телевизијски аутор. Живи и ради у Кијеву. Андреј Пустогаров је писао да стихови Алексеја Зараховича подсећају на ток реке.
* * *
Поноћ… Почетка баналнијег нема,
Ни обичнијег кеја, где је спреман
Чамац што с веслом ко уз наклон одан
Води по концу тегљач, терет сели:
С лепљивим угљем, са бостаном врелим
У чамцу су час чамџија, час вода
Стати…. Остати занавек… Живети
Застати навек… Стати, надживети
Обалу, ко креч црквин јединствену
Неосвојену и нераздељиву
Бачене мреже… На току наново
Чује се оштро трење шараново
Како се креће не жури пенуша
Трске устима пребира овија
Да л утопљеник, да ли душа
Са дугим ко у сома брковима
Чехов
Загњури, пред вече, тамо где ловићеш гргече,
поставши делом реке ма непотребни, касни
Ево лос одражења перајем к дну потече
нагађаш, то је лосос – који обману Каспиј
Олуја ће у подне, а сад, најкраћим путем –
директно, ко под конац удице, пре тебе стигле,
обрео си се овде, уз тог лекара, ћутећ,
који кап кише
уме
цедити из прста
игле
(олуја ће у подне, у подне – сви је слуте)
…Шири рукама: да је муња – процени сам:
одлази, оде – и не брзим, већ јединим снажним
једино тачним путем, на којем трагова плам
гори, док остаје непознат једино лажни
(Одлази… Оде… Ево шта си питао, пред одлазак)
… А лос се мрести, воде прстени бели, влажни
љушнуће се и опет замрети гранама одраза.
Огледало
1. Где запне мрежа, вир се бели мало
Поноћни шаран расцепљен ко огледало
Црвенкаст пут прорезавши перајем
од обале до обале – двоструко се даје
замена јединства – противтежа
воде цепане по зраку влажном
на прегибу мржњења воде надломљен режањ
…Вода се двоји, подупрев свећу снажно
Шаран је непомичан, обала непомична
и дом прозором прекривен непокретан
и непокретне сузе за прозором
…Ни рибара ни облака… Над нама свима
заплесаће јутро и кренуће круговима –
тада ће воде зеленкаста лопта
устати над језером и језеро празно
отворено је и доступно свима – гледај
како живот према сунцу мехурове пушта
мехур расте, пуцну, ускоро изгоре
…Над гатом подигнуто море
прозорчетом се запали изнутра
2. Тих лишћаница темпо спор се изли
Дуги, протегнут, колебљиво скрити
Пароброда прошлога дан клизи
По сребрнастој нити
Или овако: као свом тежином
Преврнут врх је течењем кроз жлеб
…Као овце у дремежу шумином –
Дан овај, мада ломи хлеб
Не једе сам, јер пола дати жеђа
…Не дочекасмо, ал живесмо звани
Тако што креса и истеса леђа
Преблиски ветар руку размаханих
Или: на вуну воња зрак врх међа
и на куцањ се дажд отвара вани
3. Запиње мрежа, вир се бели мало
поноћни шаран расцепљен ко огледало
Али погледај – сами ће потећи ко шалом
Цвеће и звуци, подчињени форми
Суда лакога ког зову обалом
Да се не би мора надисао морни
Друкчије траје пресноводен мах
Лењиво – од поводња до поводња
На издисају, хватајући дах
Рашири шкрге уз ток врба до дна
Тако и живимо, као о тежем тасу
Као и сваки плод стареће баште
Не овце које у шуми зборе и не пасу
Већ овце које пређоше ограде наше
…Али вир који је, како се зна – над нама
Црвеним се игра перајама
Размотавајући сунце низ празне испаше…
* * *
У овој реци, наизглед невисокој,
Без сутерена постоје два или три спрата,
Чујеш, звони звонце трамвајско с гата
Чуј, већ не звони, не звони, већ је спокој
Колико вечности наизгледне низ рит
Како је видети, ако с чамца, онда пружи
Фењер да светлост пут издужи
Док мрсе весла сигналну нит
Ако с моста онда опрезно, лако пружи се
Погледај тако да кап дужице
Не склизне у свој одраз отет
Видиш – себе понавља покрет
Круг на води наставља да се гиба
Све може бити: па и риба…
* * *
Од тополине маце спорије снег зрак посече
На себе неналик простор прожима
Ни на тебе не личи снешко
Ни на тебе човече –
Просто промисао Божија
И од те промисли – само добра
Све безбрижнија је непотребност
Као да срце хладну воду пробра
Зарона дубљег предност
А на његовом месту – празнина окошта
ободе предграђа нашег
Мост нараста из крви. Крај моста
Удицом детињство маше
Ако ли улево забациш, спазиш шаране
Ако удесно, кечиге немале
…Још милујеш одрасли длане
завојеване обале
Пловац
До јутра свет је одражен изнутра
Ноћног језера – мехурове пушта
Надоле главом преметнут у жести
Ка површини, ко да чека вести
Да, сугестију чека, тек ситницу
Не ветра, само промајну иглицу
Не стабла – откуд стабла ту и тамо
Када су стабла с првобитном тамом
С песмом су лишћа к шуми нашла пробој
Само суварке оставив за собом
…Ни стабла – откуд стабло да заплива,
Овде би стабла била ко нежива
Ко кратки ехо, одјек туђег ткива
Чинила би се,
јер је свуда јасност –
И сјај, и сен, и одраз – коб њихова,
И саразмерност двојничких ликова,
И нераздвојност њина као сраслост –
Ко да се спремаш за дан нови ту
… Тако језеро, отишло ка дну
У себи личи на сав свет горући
Рећи ћу: пловче, ма где било плови
Кроз мреже вода плови на пут нови
Пут се згушњава једино могући
Уцрти у олују
Широке наносе овде киша крај кеја опише
додати жутог песка под надстрешницом уме
и мало сиве, тамо где сјај на фону топи се
и шума више није шума, већ слика шуме
Тако птица дом гради на дну свог лета, унапред
истискујући простор сувишан на свом путу
На ивицу су воде попале зноја капље
и потпис муње прети да остане у куту
Да, то је звук – и све се мења толико
колико су поређења неизвештачено добра
… Само прозора процепи отворљиви снолико
подсете на видик опран.
ЛеЗ 0005924
СУЗ 