Пашчад / Владимир Јагличић

ИСПИТУЈЕШ границу дивљине.  Снег је успорио чизме, иглицама које сад боцкају чукљеве, табане и пете. Вунене чарапе, обељене огроздима снега, извирују из чизама. Фармерке држе ван меса налете мраза: сваки напорит покрет згрева крв и тера је да кола суженим венама. Забрињава утањање. Добро је, каткад, застати: уверити се да ниси изгубљен, иако си дошао да би се изгубио. Запањује олујна камуфлажа: прекрије кућице на обронку Гледића. Снег, заводник, мами да се завалиш и усниш. Небеса су се следила, као и Лугомир: падну ли, обрушиће се на главу. Само се шума не да до краја: чува црну невиност, гранама отресајући пршић. У ослобођењу од јарма белине помажу јој птице и веверице. Ништа горе по ловца: орао изнад главе опомиње жртве да се уклоне од метка и сачувају се за канџе. Зечеви се хитро завлаче у недоступне густише. Веверице испуштају орашасте и бобичасте залихе. Понекад лете: са стабла на стабло, користећи реп као падобран. Стабло задовољно отреса још једну преоптерећену грану. Лед те ошине по лицу. Тргнеш се, кренеш даље крај слеђеног Лугомира. Под окорком леда у тихим мукама умире заробљена вода.

СВАКО ЈЕ од нечега побегао, али не значи да ће умаћи, каже Никола. У кућици, под обронком Гледића, на ободу шуме, уме бити пријатно. Понекад је добро кад нема сигнала мобитела. Без струје се не може: Никола може и без ње. Ни у граду је није плаћао, судио се са електродистрибуцијом, претио да ће убити инкасанте који су долазили да секу струју, а онда је све што има оставио жени и њеном новом мужу, добио инвалидску пензију, (због тромба на срчаном залиску) и довукао се овамо да зачне нове богове, од дрвета. Пре њега, у  кућици је живео старац Видоје, једне зиме нестао у снегу, шумар чији леш никада нису нашли. Видоје је имао ближих рођака од Николе, али они су одавно у Америци, дашчара под Гледићима занима их колико лањски снег. Никола каже да се на овом имањцету може живети, али мислим да сваку своју инвалидску пензију начетворо цепа, е да би дочекао следећу.

Но, ко зна, можда је како каже: пред зиму коље две убојнице, остава му је, сигурно, пунија од моје, градске. Фрижидер му и не треба, јер је од новембра до марта ионако све слеђено. Шума је близу, али се мора помучити да би нацепао дрва – нешто цепки купи, а нешто, ваљда, посече у државном рејону, као и остали сељани. Једном га је шумар ухватио у крађи, али су Николу брзо ослободили, није одлежао. Он то приписује успеху својих скулптура које су му донеле име, мада се мени чини да, просто, нису хтели с њим да се бакћу.

Чиме Никола храни своје свиње, није сасвим јасно. Има неколико ливада, али их не коси. Ако и коси, онда по неколико навиљака оштрикаве, али укусне планинске траве, колико да дневно почасти свиње. Иначе их пушта у шуму, где се сналазе саме. Закључујем то по кљовама које им у дивљини израстају, а које он, после посека, качи о плот, као трофеје. Због таквих трофеја (има још којечега, од ниски сремзе и дивљег лука до јеленских рогова; о дрвеним идолима, разбацаним по дворишту, да се и не говори) – кућица. помало, личи на брлог вешца.

Из подрума, Никола преда мене износи скулптуре. Подесне комаде налази у шуми и на Лугомиру. Дебла попадају да би трулеж показала сав свој мајсторлук: овде заједе гранчицу, тамо направи христолик цртеж, онамо се умеша у вајарски посао изненадном црвоточивом шупљином. Кад то ишчистиш и придодаш неколико потеза, добијеш оно што Никола назива својим боговима. Нисам им се дивио да бих добио преноћиште, већ због упорности с којима настају и са којом их боготворац чува. И ракија му је за дивљење: од дивљих шумских плодова. Служи и као мелем. Греје као унутрашњи радијатор, с месом дивљих Николиних свиња које једемо за вечеру. Како успе да их премами натраг, у двориште, пред посек? Сигурно, храном. Или дођу саме, кад понестане жира и корења. Тада их тамани, колико треба, да презими. Зими се са висова, каткад, спусте и вуци. Удружују се с псима луталицама и ноћу завијају око кућа, торова и штала.

– Одведоше ми керушу – жали се Никола. – Требало је да набавим кера. Али, њега би преклали.

– Зар није била везана?

– Требало је да је вежем ланцем. Конопче је за њихове секутиће – дечја шала.

СПАВАМ НЕМИРНО. Месо је узнемирило утробу, она жели да се испразни. Али, напољу је исувише хладно. Никола има нахерену зградицу налик на клозет, али га никада не користи, јер је све око њега, истовремено, и храм и клозет. Можеш да се помолиш и олакшаш где ти год падне на памет, све ће бити услишено, преображено, примљено. Плаше ме месечина и завијање које се чује са околних падина. Већ сам га чуо, током дана. Никола каже да је то чопор дивљих паса. Они такође, као и ми, беже из градова и окупљају се на слободним планинама, где се устремљују на слабо грађене торове у које, понекад, провале и покољу све овце. Не поједу их све, али им, свима, испију крв. Мени се чини да пси не завијају тако. Кад се огласе хорски, више некако цвиле, дозивају се. Али, онај први урлик, којим све почиње, тај мора да је вучји. Никола џарне ватру и онда се намршти. Он признаје да је предводник чопора огроман пас. Мора бити огроман да би водио банду. Видео је чопор у лову на дивљу свињу коју су одвојили од крда. Видео је кад су је растргли. Ниједан пас није смео да приђе замореној дивљој свињи која се укопала у жбуњу и чекала нападаче да би их растргла кљовама. Али, пред вођом чопора је, преплашена, почела да скичи. Он јој је пришао и неколико минута режећи њушкао земљу око ње. А онда је скочио на њу, истерао је из жбуња и угризао је за врат. Остали пси су прискочили да је докусуре. То је само велики пас, сматра Никола. Овде вукова нема.

ХЛАДНО ЈЕ и под три губера. Под леђима простирка сламеног душека коју пробија мраз. Зато се увијам губерима са свих страна, покушавам да заборавим кркљање у стомаку. Кућица је клепана невешто, то се осети кад злослутно захуји ветар. Кроз пукотине кровних дасака види се крајичак неба. Отуда допире сва та хладноћа. Малобројне ствари у хладном предсобљу, где морам да преспавам ноћ, пуцкетају. Подижем колена до саме браде, лежим на сатке згрчен као фетус. У том положају ми, кадгод, пође за руком да се испавам. Сам сам у кући, јер је Никола изашао напоље; не враћа се већ два сата.

ПРОБУДИО МЕ урлик. Заурлало је испод прозора. Напољу, месечина сече очи: поноћно сунце. У дворишту – војни шињел, чупава коса, брадурина. Окренут леђима, Никола нешто држи на длану. Прилази му пас, огроман као теле. Узима храну из Николиног длана: крваво месо које дрхтури као пихтије. Изненада се хватам за срце: је ли на свом месту? Чим је узео храну са длана, и прогутао је, пас се  повукао. Тамо, у помрчини плота, надкривеног сенкама стабала, огласи се чопор. Чинило ми се да Никола завија заједно с њима. Изјутра нисам сумњао у то да сам све сањао.

КАЈА ЈЕ у котарици донела јаја, ушушкана сламом. Чинило ми се неучтивим да питам Николу зашто се, зими бар, не пресели код Каје. Она је удовица за коју сељани помирљиво веле „држећа“, одавно се не забрађује, косу шиша на кратко и користи сва женска помагала, од помаде до колоњске воде. Одлази и код фризерке, у град, једном месечно. Никола не држи кокоши и краве, од ње купује јаја и млеко. Лети јој помаже, кад на испомоћ не стигну Кајини синови, из града. Иако купује од ње свеже млеко, Никола гадљиво отура пластичну флашу литарске кока-коле пуну беле хранљиве течности. Ја, напротив, пијем млеко из флаше, жудно: синоћна Николина ракија ми је запекла грло и сада млеко добро дође, да га натопи.

Шта се, у ствари, десило, пита ме Никола. Кад бих знао тачно, рекао бих ти, кажем. Вероватно, ништа ново. Пустили су пашчад без разлога на мене, а сад су се та иста пашчад, мало преобучена, са разлогом или без, обрушила на њих. Кад сам питао зашто ми то чине, рекли су да је тако праведно и да на ствари треба да гледам  шире. А кад бих ја, сад, њима рекао да је све то праведно и да би требало на ствари да гледају шире, смртно би се наљутилиСигурно си на годишњем, рече Никола. Не, на боловању сам, рекох. Пратим одавде, са планине, шта се чини тамо, у котлини. Река је тамо одавно пресахла, рече Никола. А град без реке није град. Остала је пустош, празно корито с мало говњаве влаге у којој једни друге прождиру крокодили. Овде је све то затрпано снегом. И тако траје, вековима. Што се не преселиш код Каје, изненада га запитах. Сто пута сам га већ звала, рече Каја, сркућући кафу коју нам је скувала. Чује, али не слуша. Подивљало то, зачупавело, зарасло у браду… Шта ће ми овако чупав? Богами, ја се не бих премишљао, рекох лукаво. Ти си на боловању, рече Каја са загонетним осмехом. Кад прездравиш, па да видимо јеси ли у стању.

Пред одлазак, Никола ми с поносом показује свој карабин, угланцан до лашћења. Сваки дан га чисти. А сасвим на крају, вади из сандука четничку кокарду и некакве инсигније, као краљевске. Схватам да му оне значе више од вајарства, можда и од Каје. Устврди ли сад да потиче од древних српских краљева, поверовао бих и без инсигнија.

Сит сам и задовољан, од јаја пржених на сланини, млека и кафе.

Никола ми у торбак утрпа прекјуче одстрељеног зеца. Зец је висио на таванској греди, очишћен од изнутрица; смрзнут, скочањен.

– Како ти успева улов – питам, не без зависти.

– Уопште не ловим. Прехрањујем их, кад загуди – каже Никола. – Остављам, ту и тамо, прекрупу. Понекад, поставим кљуса. Сами, кад устреба, искачу пред нишан.

Сигурно, нећу уловити ништа. Требало је синоћ да изађем у двориште, заједно с Николом, уместо што сам се окренуо на сатке и заспао. Могао сам бар покушати да се приближим оном огромном псу, налик на вука.

СУНЦЕ намерно заслепљује, да изгубиш прт којим је јутрос, до Николине избе, прошла Каја. Има трагова, псећих, од лисице и од јазаваца: сви су они помешани, а они псећи као да су збијени у један једини: сви пси иду тачно, кроз прт, ногу у ногу, за вођом. То значи да му је чопор слепо покоран. Лево је шума у коју не покушавам да загазим. Можда тамо има постављених замки и кљуса. Сад је у шуми хладно, а јутарњи осој је пријатан. Леђа ми греје, у руксаку, одстрељен зец. На челу се појављују грашке зноја. Топле су, али се на ветру који, каткад, продува, брзо хладе. Физички напор ме тера да поведем унутрашњи разговор. Усредсређен сам на пут, на белину, на повратак у село, низбрдо, поред шуме и залеђеног потока. Онда почнем да ослушкујем: са неким се, очито, спорим. Нешто оповргавам. Због нечега негодујем. Можда би требало да се са мном поступа као с човеком. Онако како сам ја поступао с другима. Застао сам између шуме и залеђеног Лугомира, где ме нико не може чути.

Изненада, чујем – урлик. Отегнуто завијање које се са белином овенчане земље узвија према стакластом небу. Иза себе, на врху падине коју сам управо прешао, видим огромног пса. Није то пас. То је вук. У искушењу сам да му одговорим. Појавио се осећај да сам нешто разумео, а не знам шта. Ако се одлучи да ми приђе, могао бих одсећи зечетине из руксака и нахранити га, из длана. А могао бих и да припуцам. Само што се не погурим и не кренем даље, поражен. Само што не останем и победно се не огласим.

ЛеЗ 0005890   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s