Герман ВЛАСОВ (1966)

Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић

Герман ВЛАСОВ (1966)

Герман ВЛАСОВ (1966)

Герман Евгенијевич Власов родио се у Москви 24. августа 1966. године. Године 1983. уписао је Московски државни университет који носи име Ломоносова, одсек филологије. Факултет је завршио, прехтодно одслуживши војни рок. Свој дипломски рад посветио је стваралаштву Николаја Гумиљова. Ради као преводилац и живи у Москви.

* * *

ево јаме за темељ где су нам врт обећали
где смо базали с личним стварима већали
удисали шчи туђи креозот
О2 цеђени азот
постоји разлика где се смеса удише како угађа
дежурни војник ноћни ормарић записи из предграђа
лагуми то јест пут кући узалуд стреми
лети петите неми
ватрени и млади били смо
већ заљубљени још смо волели чисто
пролећа руине чудо бесплатно с друма
све само игра ума
сад смо злураде радости луткине
врти верглашу ручку лутрије
реп се покреће ружно грађеног едема
где мене уопште нема

* * *

С августом се врелим растајем од јуче.
Његова тежина ка земљи ме вуче.
Подобно јабуци, и горче и ниже,
ја се влажној земљи приклањам све ближе.
Са тла видим: бура, и расвит у сјају,
бадемасте очи рата – не требају
креде, ни оловке, ни свеске што плану,
ни крстић у дечјем, у крвавом длану.
А тако сам хтео свуд се лако вити,
са усана живих живо млеко пити
као лептир. Али, не надам се више.
Гледајте пелене где чедо увише:
очи му склопљене, а срце под кључем.
Небом хода. Неваш пут, и не од јуче.

Слободни стих

телефонирала ми слависткиња са запада
вели власове зашто пишете римоване
текстове с мирисом седамдесетих
ево се кањевски одавно опаметио
караулов се труди
а видите и сами каква је наша младеж
само штетите себи
и како ћемо вас преводити

пријатељи не знадох шта да одговорим дами
сад нећу добити грант
(о децо капитала гранта)
никада нећу видети америку
о мени неће говорити на радио-слободи
увек ћу се појављивати у прслуку и џинсу
пушити разну крџу (о кржљава крџо)
с том оштром мишљу пробудих се
сунце се ломило у соби течним ћилибаром
снег се топио зачух куцкање капљи
које подсећа на кратак зуј
међународне телефонске везе
ево и пролећа

* * *

Марија корача, иде преко Москве,
туд где се скверић лишћем поспе,
иде ћутљиво, право, сама,
на риђе капљице храма,
као слеђене у лету, ратом.
Памтиш јорговане? У зноју цватном
име се невесте заори звонима.
Сто лета пролете. За њима
Марија корача, чврст јој ход.
У широку блузицу одевен свод.
Москва је – град сређен, ко за празник,
где редак недељни пролазник
храни калдрму, прах трга будећ.
Тако ишту на снимцима нестале људе,
на сезонским картама старим,
по назнакама других ствари,
фото-монтажом прошлогодишњих жудњи.
С временом људи не постају мудри
преткоморама срца прихватив тугу –
ми живимо епоху другу.
Ал може се наћи дом, кућа једна,
полуподрум где смо се кућили једва,
где малтерај је промочен кишом.
Где, унакрсни прозори, кришом
мотре врт што за прошлошћу тужи,
слева над вртом дирижабл кружи –
свуд митраљези над тобом, зените.
Где расећи ће небо на шните
рефлектори. Запад на исток крене.
Војне батерије, фењер, врутак пене.
И покренуће тенкове жуте
на шапке-ушанке и ватне капуте.
Кроз пахуље, што мртви рибњак јазе,
твоје машинке, Маријо, газе,
с бајонетима, кроз Москву нашу.
Сви Марији рукама машу.
__________________________
Војне батерије – на руском „плошка“, суд у којем, по средини, гори свећа.
Песник објашњава да је Марија – мати Исуса Христа. Она корача Русијом, бранећи је: реч је, конкретно, о одбрани Москве од Немаца у Другом светском рату („запад на исток крене“), када је, међу добровољцима, погинуо и песников деда. Но, песник је мислио и на савремену руску песникињу Марију Ватутину, у чијим се песмама често спомиње лик Маријин као спаситељице која трпи муке и носи туђи терет.

* * *

Топли хлеб уз гар пронесе
мирис дома и несреће.
У тарпошу огња јесен
с тобом знаше да долеће.
Не дочека, спусти, намах,
рујни лист на шкрбав трем,
са зеленим жилицама.
Касног писма говор нем
положи, ко рукавицу,
крај зрцала мрких, у дну,
по отиску, не по лицу
да пронађем гошћу чудну.
Нађох ко што море ишту,
напипају, џепом, кључ.
Стубић праха степеништу,
с кујне дуги, уски луч.

* * *

бамбусом проже дна слеђена,
клизи палећи једва небо
да би нестала наслеђена
навика на дом ко назебом

природа ничја веверичја
с њом крајцарице играј духом
уз поток сахли игра слична
махању дланом и троухом

наћи леденог неког пића
сред борја кад га сан узнесе
заборавом на рубу бића
сагорелог у глуву јесен

заборавити и срушити
градске сеобе по навици
чистити скије и пушити
на забаченој подстаници

где опет касни воз снег пада
и по скијашкој моди путник
кљуном ципеле лед убада
части природу смешком мутним.

____________
Троуха – врста капе
* * *

Јер изумећеш ти све из почетка:
дланове, точак, и репину уз то,
и иловачу, и лице безусто,
и реч, мушкарца да разлучиш, претка.
Суштом твар сваку назваћеш са плашњом,
сваки плод, тако укусан у подне.
Сваки жбун, кишом оплакан овдашњом,
биће унесен, до речника однет.
А мени оста да понављам бит…

Али не коноп, већ свилену нит
прогутаћу ко риба пуноглавце.
И бићу дигнут, нађен у дубини,
у сјај, на копно, на зов, звук једини –
уз ноге твоје зинув, ко на мамце.

 

ЛеЗ 0005949    

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s