Михаил ДИНКИН (1966)

Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић

Михаил ДИНКИН (1966)

Михаил Динкин родио се 24. маја 1966. године у Лењинграду. Завршио је географски факултет на Педагошком институту и ради као картограф.. Објавио је књигу песама „Не гатај по руци“ (Москва, 2007). Живи у израелском граду Ашдода.

Старац

сахранио три жене сад већ не трчи
дели стан с аветима и мачком издише
и суседи слева зову га „кадћевећцрћи“
а суседи здесна „зомби“ и „чичиште“.
авети оживљавају ноћима на трен и
пуцкају прстима воњају знојем и тугом
па дуго наступа јутро и жиг ватрени
против њега завери стварност или шта друго.
он диже небу сузне очи
и неспоро заборавља зашто их диже, зашто,
на образ му зелени вилин-коњиц крочи
на подбратку остаци с ужином јучерашњом.
изашао по хлеб пао на ледину спава никако да ђипи
и сања крај прозора у гостинској соби тмином
прашњава фотеља љуља се и шкрипи
прекривајући се сивом паучином.
* * *
„За зидом живота“ – никад немој
говорити шта је иза зида.
Шире крошње на улици немост –
златном, рујном траком, зарад вида.
Видиш лица празна, и без чуда?
Оскоруше у јесењем свету…
Мостови над водом плешу свуд, а
статуе у голубјем измету
алејама ходе, алејама.
На колена падају и плачу.
Из храмова духови за нама
лете, раге брезика заскачу.
Пазикуће ватре пале, знаш ли?
На варварском латинском говоре.
На небу су, да ли, Китеж нашли,
да ли, не знам, доле или горе…
Жута боја и гримиз долине.
Бол музику у витражу слама.
То се леде гране тополине
у албуму старом са фоткама.
Не баш старом. Три године како…
Он се смеши, клупа под њим крца.
Ко анђео да, из лука, зраком
пусти стрелу – одби се од срца.
Паралелно, паралелно траје
све то с тобом ко, с осмехом кривње,
парабелум да шепртљи дајеш,
или шта већ, то схватити жив не…

У шуми

У плавом плашту утонуле реке
лежаху звездани гроздови.
Кајао се ветар, гасећи фарове далеке.
Погребнички ишли су возови.

Над свим тим бунилом ватрени жар је стао
наших речи ослепелих.
Љуљаху се борови и ђаво је чешљао
шуму хукањем сова узлебделих.

По дебелим травама шетала је слуз
гусеница. Лептири су се расплитали дуж
честа, гледајући како крај врела
колена хумке загризао је жбун густ,
мучећи се и знајући да је свет тако пуст,
а хумка тако врела.

* * *

Јер небо гуштере умива и крилатог коња шиба кочијаш стари,
засипајући га псовкама, и бива – гледа у сандуче станар, док ствари,
одлазећи у себе, постају ствари по Канту, и таложе се тешко на очно дно уско,
јер, неунесен у карту, ниче град где смрт на руском
говоре са сваким ко жели да слуша, али около све сами дауни и злопоглеђе
и, ко јужни ветар сува је свака душа, и заочни Виј диже веђе…

* * *

кад нас пустише у лавиринт
одмах схватио сам: ништа не треба
седи крај зида, предај се сазрцању
нек други траже Минотаура
чему трагање? чудовиште унутра
огледно је – очито

– Тезеју! Тезеју!
– Пођите без мене!

а даље само уздаси, вапаји, јецаји
кавга око лежајева, буктање лампи
струјни удари крај празних хранилица
и опет вапаји: поштеди нас, Зевсе!

дотле чудовиште у мени
расло је и јасно обрисе стицало
рогатом вртело главом
копитом тукло и урлало: чуј,
огледни, шта ти говорим!
доста си седео, крени ходником
све време скрећи десно
док не опишеш потпун круг
и знаш ли шта? не постављај питања
касније ћеш и сам увидети –  шта је шта

три године лутао сам лавиринтом
тад се напокон лампица запали
зелена
и ратник, одлепљен
од оплетеног цевима зида
на путу испречи се
– проклет да си, Минотуаре! –
ускликнусмо обојица…

А олимпијци
над куполом надвијени
следише се, исход ишчекујући

______________
Струјни удари – песник објашњава да су у питању електрични импулси који се дају покусним животињама, у разним експериментима
Олимпијци – мисли на олимпске богове

* * *

1

прекидало се бледо, када
из смрзавајуће ћелије гроба
зверолики искраде се ван  –
нико то не виде… само локална врана
кимнувши старачком главом
слете с брезе искривљене од греха
и вук је завијао, а можда то се ветар
мрсио крај дрхтећих и влажних

зверолики се кретао дуж нагиба
обраслог бодљама брега
кружило је с неба бело, ослепљивало
а код сељака жуто се палило
тамо су укусни распаљивали лулице
смејали се, певали, љуљушкали своју
дечицу…
тада се он и сети
жбуња у магли, оштрог мириса зноја
страха животиње што у смрт прелази

И леже на бело, и пузну ка жутом

2

висок један укусни изађе на врата
најежи се, затим се прекрсти
поста црвени укусни, брзо престаде
да се противи… истрчаваху зли
преплашени, миришући на боју
с помислима сведеним на мирис
у рукама гвожђурија, из гвожђурије – дим…

3

– Нико ни мрднути  није успео
као да је из будућности скочио

– па да, седели смо, испијали за…
за шта све не!

– шта то значи признај? Је ли то шала?

седели смо, пили, велим
уз отровне анегдоте… за прозором
стално је падао бели – тада се и сетих
ватара у магли, укусних на коњима
ивице гроба, неиздржљиве глади.

_______________
По песниковом објашњењу, зверолики је биће „више вукодлак но вампир“; песма је покушај да се свет сагледа из умањено људске перспективе. Зато су људи „укусни“, снег је „бело“, дан који се гаси „бледо“, ватре у кућама „жуто“, гране „влажно и дрхтеће“, а пушке – „гвожђурија“. Човек је човеку „укусан“, а зверолики „као скочио из будућности“ је, очито, метафора о данашњем свету.
Новозаветна

1

Код Ирода час смакнућа, час балови.
Зађеш са извештајем  – вилица му се спушта.
За масивне столове храну да налови
трчкара плашљива слушчад.

А у Витлејему – музика цвета,
штала, са скривеним чедом, испарава.
И седа Понције на столицу-плетар,
и малено срце сазрцава

на грубом тањирићу с пукотином по целој
дужини, и сјај рукаве широке таче…
Лав мрављи роји се у пшеници белој.
Роје се снови и ништа не значе.

2

Не држи звезде злаћан лепак нејак,
дуне ветар – истог часа их расеје.
Сусреће садукеј фарисеја
и оба се претварају у јесеје.

И одмах јутро очи отвара
од црвеног јасписа… падају монете.
Тако је мрешно све, да кошуљица стара
претаче нас у разне предмете.

Горе  мезузе. Степенице ватра жеже –
оне по којој анђели… И Тесар,
скрстивши руке, ритам досеже
стубља пешчаног и бића без крви и меса.

__________________
Садукеји, фарисеји и есеји – јудејске секте из првог века нове ере, есеји су, за разлику од садукеја и фарисеја, први хришћани
Тесар – Исусов отац
Мезуза – свитак од коже причвршћен на врата јеврејских кућа, са религијским, ритуалним, молитвеним садржајем

Балада

Уз пиво седех, зрак беше студен,
за сточићем у ћошку.
Свирао је виолину Јудеј.
Озмијуљене, уз сваку трошку

сенке с пода отвараху лепезу
глава модрих што искре се,
и ветар из прозорских симсова, уз језу,
улов истресе –

маглу, заласка вео сиво-плав,
старачко лице тмурно…
Зодијакални скочи лав
кроз прстен сатурнов,

а у црним рупама – сјаја усек.
И гле, прекинув игру проклете
уобразиље, сусед
над столом пролете

длакавом песницом.  Музика
смеха злог се чула.
И сени пијаних мужика
поврвише на улаз.

Коју годину седимо и пијемо
у крчми која не постоји!
Кроз окна гледамо, бришемо немо
с новца, прашину што га боји.

А умрли смо давно сами,
ми смо одавно пали –
виче сусед – гори у тами
Огњен Гехена! –
– Али –

питам вас – ко може преко тог моста,
ко да докаже, уосталом,
тај тужни факат? – Доста!
Какав си ти простак! –
и туче ме свом –

рекао бих „снагом“, ал авај,
нема снаге у мртвом, коштаном.
И њише косу од трава,
на лицу воштаном,

промаја. А сред облака – слика:
уз лишће попадало,
пристаје брод двојника
везан за сидро зарђало.

* * *

Цртеж папирни (простор брисан), у облацима неокованим,
ту дише човек с очима риса, ваздухом пресованим.
Да ли у бунди хермелина, да л у панциру снежном – ничји
израста из маглина штакама кућица птичјих.
Горе, нагиби, свуд, травнати, река тле водоплавно…
Колико може се прелиставати то небо мутно-равно;
тај лед ћутања, гашење креча том месечином нагом,
тај грактај очајања васкрсењу пред прагом?

 

ЛеЗ 0005985