Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир Јагличић
Михаил ШЕРБ (1972)
Михаил Шерб родио се 1972. године у Одеси. Завршио је филолошки факултет Одеског државног университета. Од 1994. године живи у Дортмунду (Немачка), и ради као програмер. Ожењен, има сина Иљу.
Цветови
Јер цветови су – парчадно бездани,
стабљика руке и тело им спаја;
свите главице-пупољи, не знали
ни издаха, ни даха, ни гутљаја.
Ал светлуцају, ко жене и птице,
и пахну, као трава и ко млеко;
Покретни, као одблесак и жбице,
лаки ко небо, као перо неко.
Ћуте, вратове свијају све уже,
ван полукруга да вирну, ту стали…
Њини листићи и лати издуже
полет страница, из руку испалих.
Виолончело
Кад сам, патећи, волео то тамно тело твоје,
трљао влажном крпом,
красио срамотном резбаријом,
под сваким покретом певаше тело ко алат метални спојен,
отицаше смолом, гребаше руку – и нисам марио.
Сад је сво у прашини,
сред скорелих шкољкиних бразда,
дно се о араратски гребен разбило, кормилу отело.
И видиш да је то само дрвенарија празна –
Кашика.
Лутка.
Пехар.
Виолончело.
Минотаур Аријадни
Мила моја А, дивно је острво Крит!
Није баш отаџбина, ал место пријатно, без брига.
Овде је мој лавиринт. Ја га подигох, скрит,
од делића космоса и одломака књига.
Ја се овде, мила, не досађујем више.
Чекам минотаурицу (смајл!), читам свитке.
Хвала ти што сочних Персеја нисам лишен.
Посебно за топле црвене нити, уочи битке.
Мила А, ти ме замишљаш биком,
а ја сам нешто између змије и пужа.
Покушавам навући на себе свој дом који, притом,
постаде несавладива моја мука, и ужас!
Неједнака је размена: шаљеш ми синове нечије,
а ја теби њихове оглодане кости
и амфоре са сирћетом мог плавог сна, све светлијег.
Њиме натрљај мужа док се код тебе гостим.
Техника дугих кадрова
Два дана ја те не видех, и оклоп
обичних речи већ гна бурно дан.
Виолончелне струне звучни отклон
гласнији је изнутра, него ван.
Тротоарима плеше моћни талас
безљуђа. А у мрачној кино-сали
светлуца црно-бели зидић, данас
двоструко више на станицу налик.
Тамо ми сенки свет испљувке нуди,
у лице, лице… Скоро да ме плави,
најпре придигне, ухватив за груди,
па у фотељи из све снаге дави.
Пулс у ушима залупа прерано –
птица што немир, пред пуцањ, сведочи.
На екран ћу се наслонити дланом,
да би успеле засузити очи.
Тад осетити, испод крзна груба
склопљених веђа, да, низ дугин хитон,
стаја бронзаних сјаћује се буба
и с опни влажна крилца шири, притом.
Елегија за С.
Грана акације нам шумљаше: „још, врх стазе“.
Над главама пчелињег роја праћка ко да је стала.
Полупрозрачне птице крилима дотичу образе.
Сељена с корена у корен, трава је кишу чекала.
Стари сунцокрет сувом главом на ветру клима,
бајковита шума кукуруза шушти ко крошња брезова,
ја, с клипова хаљину дерући, све док је има,
ножем по сунцокрету чиних „сечу кнезова“.
Воз змије пузну, с дахом заридалога дима –
шупља, стазама прозора прошивена, машина.
Тужно су шкрипали клипови у чврстим џаковима,
капала је с набухлих усана твојих шашина.
Строго и хладно нам се из ведрине смешила вода.
Расецале су жице плаветни маслац свода.
___________________
Сеча кнезова – на руском „секир-башка“, дечја фамилијарна претња сечом глава, у смислу „тешко теби“
Наопаки сонети
1
Земља угодна, ко библиотека.
Овде и небо сјај шири и преде.
Реч „беспуће“ ту не зна се, од века,
бицикл људе свуд, ко друг, проведе.
Куће уситне пољане пред морем,
на прозорима не видиш засторе,
зато зидови не прече погледе.
Једиоставне су процвата основе:
док на рат земље ћердале су дане,
ту је гајио народ тулипане,
рио канале, дизао мостове.
Недељу дана кише су на делу.
Кроз прозор мирис борја ћув унесе.
И кад већ овде затекла те јесен,
боље да ту је и проведеш, целу.
Залазак
Твој мирис, свежепокошена: мед
покрета је – жива плахта сјаја.
Папирне коже врели гололед
пешчани жал је, с пејсажом без краја.
Твој покрет – пара врелог млека зраком,
лако волети, и отићи лако.
————————–
Достизао нас охладнели зној,
залазак – крвав, ко и ноћи ове.
Распадао се град мој на квартове –
умирао је безљудни град мој.
Густим травама зарасла дворишта
отворише се – шкољкина кућица.
Ни дечурлије жубор – не чух ништа
над коритима усахлих улица.
Жар од поднева по свом ћефу пали,
гледа закрпе асфалта у ходу.
Тражећ свежину, и нисмо спавали
ми на постељи, колико на поду.
Као да плови, даноноћно, здање –
с безбојног неба црна светла пећ.
Помагало нам само осећање
да се најгоре догодило већ.
Лоза
И остаћемо – нас двоје, и лоза
што споро пузи уз главицу куће,
и први олуј у хвојама, ко за
инат што сребри озон низ беспуће.
И опет ће се у праху дугином
купати врапци твојих жеља с надом,
и златне лађе клења, свом дужином,
ући ће у кеј вењења, армадом.
И, по петељци проклизавши капљу,
сваком ће граном нов кристалчић пасти.
О чему ће још успети да шапну
чврсти буктаји геранија, астри?
Ал остаћемо, двоје. Сан нас носи
да биоскоп ће с тргом да нас скући:
како су чисту ћебад албатроси
над двориштима дизали горућим.
Нас, утонуле, сад од других тише,
уз чамце, лађе, којим нема краја,
неће цедити жудња бивства више
из туба наших усахлих гутљаја.
Пузаће стара лоза да окује
собом зид куће – нас остаде двоје
на црно-белом свету. А олује
светле озоном сред првотне хвоје.
У понедељак изјутра
У понедељак изјутра Господ позива душу Ел Грека,
вели: „Насликај портрет, али један већи,
Петров, он слави јубилеј, прави банкет, већ те чека…!“
Душа Ел Грекова се мршти, ко да су њоме прошла радијска крчања нека,
али се саглашава. Тешко је „Не“ рећи,
Господу, ако живиш у насељу „Рај“.
Дан се разгорева, гушћи постаје сјај.
Увече у петак, пред крај седмице која му додија,
Бог позива душе Петручелија и Грапелија,
и они, намигнув један другом, треште такве трилере, музика је све врелија,
да жалим што тамо нема никога, ни носача звука сред келија
да забележе ту двојку, у тандему.
И чему?
___________
Ел Греко (1541-1614) – велики сликар шпанске ренесансе, рођен на Криту као Доменикос Теотокопулос (отуда надимак Ел Греко – Грк)
Стефан Грапели (1908-1997) – француски џез-виолиниста, отац му је био Италијан
Луис Петручели – виолинист који је двадесетих и тридесетих година прошлог века са својим оркестром свирао и снимао плоче танго-музике
ЛеЗ 0005870
СУЗ 