Михаил ЈУДОВСКИ (1966)

Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић

Михаил ЈУДОВСКИ (1966)

Михаил ЈУДОВСКИ (1966)

Михаил Јудовски родио се 1966. године у Кијеву. Студирао је на уметничком техникуму и на институту страних језика Служио је армију на Далеком истоку, а од 1989. године је слободни уметник. Од 1992. године живи у Немачкој, у граду Франкентал. Бави се и сликарством.
 
* * *

Реци ми, када бих био пас,
мален, смеђоок, риђ, који пези,
кад бих се бавио тучом, трчањем, кад би ме вукла само страст,
кад бих сањао тек о месу и о газдиној нези,
кад бих лајао на пролазнике, а од свега радије
на твоје поклонике (чија је похота све већа),
кад бих весело завиривао у туђе капије
и њушкао додељену ми хрпу смећа,
кад бих држао твоја рамена еластичним шапама,
лизуцкао ти образ, мрзео оглав, кад бих инстинктом ловца
осећао радосно сваки мирис над нама,
не познајући само мирис новца,
повлађивао твојим слабостима, врлини да не праштам,
кад бих био с многима умиљат, а за неке угрожљив –
реци ми, да ли би разлику нашла
међ мноме, двоножним и четвороножним?

Види ме, стојим глувилом забити окружен,
на своје две. И не климам се, нисам пао.
И цвилим на месец – не зато што сам тужан,
већ зато што ми га због нечег жао.

Фрост, или зимска осама

Зима, обично, не воли журити се. Зима,
натукавши чизме и џемпер грубо плетени,
нежурно обилази поља и залази у куће свима,
ко фармер смирен, ко намрштени сеоски свештеник,
подсећајући на то да није згорега залиху дрва имати,
очистити од снега стазу од капије до двери,
и у сеоску цркву дошавши на молитву, пре шест сати,
вратити се кући – немудрој, али засићујућој вечери.

…Мени се допадао од детињства лепи рукопис зиме.
Радећи стиснутом, међ црвеним прстима, кредом,
она није писала бело на црно псалме невидиме,
ал строфице стихова јесте, црно на бело, редом.
Једва прочитавши их, могох да препричам наизуст причу дугу –
наравно, не строфу, и не стих строфе, и не реч текста светлећег –
могао сам да препричавам пресветлу зимску тугу,
и радост, и дужно осећање нечега непостојећег.
Чинило се, васељена спава иза зида мог тамног,
још од јутра врти се на лежаљци коју сам сан сатка.
А свет, бескрајно огроман у поређењу са мном,
непознато како, са мном се мешао, без остатка.

Зима је узрастала паралелно са мном. Она
у гвоздену чипку плеснувши врутак и вариво каше,
седи вечерима за грубим столом крај прозора, склона
снегу што пада, поправљајући међаше,
уписане одока, претрајале, ко скица, годину, без проблема.
И чека усамљеног госта, обесплоћено гола,
и, сигурно, заборавља да напољу самоће нема,
треба само да примакне столицу преко стола.

Повратак Цезара

Прљав, опасан, величанствен, непоновљив, на туђем,
град је узалуд налик на бесмислену кошницу, а не на рај.
Јулије, ти желиш, као победник, у Рим да уђеш?
Рим ваља жртвовати на време, Јулије, знај.

Пирови, нежне жене са ликом камеја уклетих –
време тече неприметно, без мисли, дани су празни.
Ако те саблазни искушавају, мораш умети
да чиниш више и веће од сваке саблазни.

Мрачна светиљка, шатор, у војнички кревет се увијаш –
реч последњу тражиш, ону, помало крваву.
Овде је неумесна гадљивост. Научи да убијаш,
ако желиш достићи величину и славу.

Од вина јаче опија крв, сваки дан, и сат.
Спеваће убици песник, без стида, мадригал. Али,
што да не, је ли то убиство? Ипак је био рат.
Гали су, наравно, људи. И ипак су то Гали.

Пред тобом су непријатељи. За тобом – пријатељи.
Све остало једном ће време да расправи, и допише.
Осети зов тренутка. То се успоравати и не може по жељи:
у Риму пријатеља, на жалост, нећеш имати више.

Стварима политичким појам части тек смета.
Пријатељство се ту цени мање од интриге што вреба.
Зверске муке и казне, наравно, нису освета,
већ неодложни напор, због државних потреба.

Није време мислити о томе. Постоји некакав Закон,
хиљаду пута јачи него људски закони:
наређује животу да узјаше, чврсто и јако,
тад смеју се, без осврта, прећи сви Рубикони.

Људи су – песак. Нешто мање од зрна, ил коске.
Моћне реке навиру из гротла – ток их захвата.
Грађани Рима! Водећи за собом војске,
у Рим се враћа Цезар. Отворите сва врата.

Цезарева смрт

Остари кумир наш, дрхти, сав зебе,
мада му слуге остварују жеље,
он који свет је освајао, себе
замишљао је доброчинитељем.
Мера потхвата није била нова.
Зора на лицу тријумфом изгара.
Урлик стоке и рањених слонова
величали су пре рока цезара.
Мириси зноја воњају са коже,
као лавина, све до екватора.
То време тутка сечиво са ножем
у длан, за посек свог императора.
Ал још говори поздравни ће тећи
месијанствима проникнути лажним,
још, покушавши време пренебрећи,
идол се слади простором неважним.
Још је извијен тријумф у обрви,
длан над земљама моћно, широк, стоји.
Што си, проливши море туђе крви,
тако ранама ошамућен својим?
Ти си зачео вртлог, што кроз врт,
венчан је, потом, ловором владара.
Разиђите се, ратници. Нек смрт
уљуљка тело победника-цара.
И тоне поглед запањен, пун беса,
у трепавкама славног разбојника.
Па нека му се приснију небеса,
плаветна, као усне покојника.

Фрулаш

Сутон. Сав сунчев руј се спира.
С димњака дим се гусне.
Фрулашу, шта хтеде да одсвираш,
љубећи писак у усне?
Мисли, осећања – све је умрло.
Обруч се простора тесни.
Фрулашу, твоје онемело грло
умори се, по песми.
Свет се изврже. Светији од светаца,
ђаволи су оденути у ризе.
Фрулашу, у граду не постоје деца –
пацов пацова гризе.
Све се умртви. Срца су пуста.
Тиском пијанки оставља траг, и
ко реп се диже и спушта,
низ уличица нагих.
Досада, распад, труљење, метеж.
Искежене с брега свирепо,
сивих десни зидови прете –
заривајући зубе у небо.
Одахнути, спавати од туге, у грижи?
Сањати чудо да се буди?
Чудно, ал теби посташе ближи
ова места и људи.
Тебе твој ужас већ отпрати
у закулисје, слично ровском.
Боље ћутати, но подешавати
фрулу да свира на пацовском.

Сутон. Сав сунчев руј се спира.
С димњака дим се гусне.
Фрулашу, шта хтеде да одсвираш,
љубећи писак у усне?
Дај мало мира инструменту,
склопи очи, сну склоне.
Изврнут, на води, у речну ленту,
град тежи дну, град тоне.

Стивенсон

Морнар, да се врати натраг,
мора испловити на море. Ловац – на брег да се попне.

Шаре тапета постају мрљаста ватра,
зидови и под, споро, обрастају у лишајиве опне.
За прозором промичу, као безбојна јата, дани нови,
али лежећи у постељи, гледаш у вис, а не у даљ,
тамо где месец као бели галеб плови
а сунце кружи као риђи ждрал.
Тропска киша с таванице на лежај лије,
ветар надува постељину, кобни му заноси не копне.

Морнар, да се врати натраг, морао би, раније,
да исплови на море. Ловац, на брег да се попне.

Довољно је уцртати „мене, текел, фарес“
да би се с треском опучио зид, истог трена.
Коцка је бачена. Односи једро ствари старе
у друге просторе и времена.
Прошлост оста да лежи иза прага свог.
Данашњица јурца из све снаге.
Мирише на со морску, и грог,
ошамућен од звезда простор, пун влаге.
Крцате тамом, видим просторе,
у даљи се, без сете, назиру куће, преко свега.

Морнар је испловио на отворено море.
Ловац се попео на врх брега.

Живот обнажава коштани склоп домаћи,
на чијим ребрима птица пој иште.
За сваког морнара острво ће се наћи.
За сваког ловца наћи ће се склониште.
Пут, змијуљећи се од врхова до подножја,
пузећи кроз долине, јаме и дубраве,
остаје да лежи као збачена змијска кожа
међу високим стабљичицама траве.
Сидро је бачено. Спуштени су бродски мостићи.
Над вечерњим падинама тама је све гушћа.

Морнар се враћа с мора. Ловац, сићи,
низ брег се спушта.
____________________
Мене, текел, фарес – Из Старог завета (Даниил, 5, 25-28); у време пировања вавилонског цара Валтазара и његовог ругања над светим посудама донесеним из јерусалимског храма, појавила се људска шака која је на зиду уцртала речи мене, текел, фарес. Вавилонски мудраци нису могли да растумаче текст, па је позван пророк Даниил који је те речи овако протумачио као предсказање скоре пропасти царства, по доласку Персијанаца: Мене – Бог је твоје царство бројио и избројио; факел – измерен си на вагама и нашао си се лак; фарес – твоје ће царство бити раздељено. Исте ноћи Валтазар је убијен, а царство је преузео Дарије.
Песму под називом „Мене, текел, фарес“, има наш песник Милутин Бојић.

* * *
Само, ствар није у снегу. Ступајући по нагој земљи,
осмехујући се камењу и отирући ђонове, да прах полети,
умећемо тако нежно, тако тихо нестати у мемли,
тако лако, да притом нико бол не осети.
Хоризонтом што зову ближење не обећа.
Стог, залутајмо у чести, ал корак не довевши до травице,
посматрајући како, за руке се узевши, иду столећа
и, старећи на наше очи, умиру кукавице.
Јури разбијена ватра у предвечерњи плави дан,
и, памтећи, да је човек човеку оно сагорено,
наћи ћемо место на свету, длан положивши на длан,
сместићемо се у крлет, коленом ослоњени о колено.
Нека је спасење нелепо, као ледни брег умотан у крзно,
али, зближени пуцкетањем, већ прсти самоћу не одразе.
И расуће се капима над нама смех, тихо и дрско –
то се ветар таре о наше небријане образе.

* * *

Све беше горко и прелепо.
Повест тргова писана
беше курзивом што дрхта, слепо
укошен, у кишама.
У граду све би опустело
међ светиљкама, и без тембра:
свака би крила наго тело
под покривком, у плашт новембра.
Звижд отегнути таму тови
у забораву пјаном, тврдом,
и збијаху се опали листови –
риђе космато крдо.
Опрости мисли што, неблаге, бдију,
безљуђе улица што трепери.
Ја заборављам носталгију
новембарских вечери.
Све је сад повест, тиха, сурова.
Зимским оклопом неукрашен,
у бесловесност тих покрова
сахрањујем и време наше.
Магла извлачи сласт сокова
јесени која, пред смрт, суста.
Дисање бара лед окова,
стисну им руком влажна уста.
Наша брбљања заборавимо,
тај вртлог давни, свет обећан.
Нас чека немост новом зимом
која на смрт подсећа.
Молитве нежне су допеване.
Слично умрлим боговима,
голи скелети, црне гране
дрвећа, лутају снеговима –
змијуљна сенка, ослобођена
обамрлости, поста жива.
Наша нагота орођена
с њином нагошћу бива.
Ми постадосмо шта смо хтели
скривши се, пред крај, под снег крцкав,
с тетоважама буре белим
по рујној мекоти срца.

ЛеЗ 0005986   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s