Светлана Ширанкова (1977)

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Светлана Ширанкова (1977)

Светлана Ширанкова (1977)

Светлана Ширанкова живи у Москви. О себи каже: „Завршила сам институт, удала се и родила кћи. Нежно волим породицу, мачке и сопствене штетне навике. По гласинама, пишем, изгледа, стихове“.

Дар

Бојим се, махнита чежња за осамом,
догодиће се једном.
На пример, Деда мраз оцениће
да сам читаве године била добра девојчица,
и зажелеће послати ми дар:
леп, у сребрн папир умотан,
а ако га протресеш, зазвони звонце
порцеланских кинеских звончића.
Не знам како звучаће, али тај звук
ни са чим другим побркати нећеш.
Тако је непостојан ко сићушни анђео
на главици јелке.
По свој прилици, такав облик осама за мене твори.
Играћу се с њим, уредно брисати
с пакета прашину, хвалити се пријатељима –
да никад, никад пантљику не развежем.
Одједном, осама што лежи унутра, испашће
за мене саму превеликом?

Мало о вампирима

Далеко, далеко… довикати – нелеп је хир, не драж,
то је само глад, безумна махнита глад.
Пре мигрене баналност: камин, „Божоле де вилаж“
и још и сабеседник – дрзак и врашки млад.

Житки лед у крви неће јефтино вино да прокопа.
Спустите манжетне на запешћу, ја вам крв пити нећу.
Ви се, пријатељу, начитасте романа… ах, то је из биоскопа?
Одвише једноставно за истину, сувише лепо за срећу.

Мени се приснило данас, да сам… Ал шта ће лажи мени.
Снови су остали с друге стране граничног пункта гробног.
Ви се узалуд увлачите у мој кревет ледени.
Тамо је тужно, поверујте, и чак удвоје и неудобно.

Ви замишљате раскошну смрт што се сенкама надима:
неприметни угриз у пароксизму љубавног жара.
Ал, вај, мени се не допадају лешеви у мојим ћебадима,
то је глупо и прљаво (то јест, да је све стварно, а не превара).

Мени више није смешно, опростите, боље да пођем,
и порок, и наивност, одавно, изазивају кикот.
Коју вечност већ живим у личном хаду, неослобођен,
где сакрални натпис на гвозденим вратима је нико.

Онај ко могаше згрејати ми прсте… нећемо о њему, не жалим,
пљује ми се на саосећање, јефтине жалости доста!
У ражарену крлет срце моје су закључали,
оно изгоре до пепела. И ништа не преоста.

Град мртвих

Тај град ветром не трује те што кроз жиле пуше,
не помажу сумпор, туча огњенога града.
Он се упи корењима у наличје душе,
и пентаклом прстен склапа од аутострада.

Богаљасто кези чељуст околиш честара.
Равнодушје труло овде у лице ти баце.
Не мршти се – још не схваташ? А прича је стара.
Сахрањујеш овде дуго све своје мртваце.

У јарцима процветаће бол заметен гробом,
док споменом гужва вече мундир сред дланова…
Ту ћеш једном да устанеш, тући се са собом,
и кључ ћеш ми подарити једног од станова,

а најбоље на мансарди. Мадрац је на поду,
кроз прозоре несклопљене – киша дуговека.
Диван ли је твој град пре но растанком сви оду!
Одлазиш? Па збогом. Али, шта још увек чекаш?

Карта до Вавилона

Како већ проже плесан све „овде“, све је пропуст…
Све авионе, лружним путем, небеске изнуде гоне,
траса је моја знана, карта купљена уз попуст,
и шећером сећање у кафеном безумљу тоне.

Сваком поврћу лични пакет припада, из потребе:
срце – лево, а бол пакујте посебно, он је животиња.
Сви градови су исти – у њима нема тебе,
и свеједно је у којој од хотелских чамотиња

задавићеш се, залутавши у локалном ћорсокаку,
на табуре, или за шанком у локалном бару,
где, обезвучени крик стискајући у шаку,
неко невидљив узалуд трза гитару.

Дај цигарету, пријатељу, још боље – чашу занијај!
Бог, велиш? На излет, или пословно?
Зашто си тако безнаджено и бесмислено пијан?
Да, разумем, и мени самом дојади, дословно

диринчити на градњи туђих фантома – док на крају
у руј стакала дланови, уз посеченост, тону,
тако да ни секс, ни коњак више не спасавају…
У реду, видимо се. Начекаше се у Вавилону.

Онај који ме смислио

Неко испљусну у вече течан, водом ширени пастиш.
Онај, Који је условно вечан, пушта ме траву пасти
у ћелавоме уздуж парку, лавиринту без страже,
подговоривши старицу парку осуду моју – да одлаже.

Предзимско време влажан снег бљује – надушак пиће грлу не прашта,
масец, манијак-насилник, ту је, завлачи руку у џеп плашта,
не нож – гараву цев тутнуће под ребра, претворити се у звижд, полен.
Онај који ме смислио вреба – зачуђено ће погледати доле.

Ја гутам бесани град, град море, дави ме туге старе скут –
савремени римејк Гоморе, снимљен сто први пут.
Ко уроборос рубом доцкан склапам круг попут зида.
Онај који се у мене коцка своју игру прекида.

Пољубићу тролејбус сред њушке, привити образ уз ограде гвоздене,
пода мном нека се сав град љушне ко неразумно слепо штене.
Поводац (пупчана врпца, шта ли?) пререзан парчетом леда.
Онај на Кога смо тако налик, смеши се, у празно гледа.

Испред мене слобода је беспоштеднија од џелата:
пити вино, осуђивати временске извештаје, каткад лекару отворити врата,
путовати у Сочи, и на Ривијеру, завијати од бола, и опет пити…
Ти, у Кога изгубих веру, како ме смеде заборавити?

Живот је – покушај почети ab ovo. Глина се лавом у шаци гаси,
тишина заглушује Слово које би могло да ме спаси.
Свеједно. Плачем, проклињем, шавови пуцају, осећам,
ништа друго да откријем… Ни самилости, ни милостиње –
само сусрет обећај.

ЛеЗ 0005894     

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s