Ознаке

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

 

(одломци)

Са истим задовољством прича он и како му је отац разорио византијске градове. Наводећи их по имену, син Немањин пише: „Те градове поруши и до краја темеља их искорени… И претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области.“ У жељама и замислима средњовековни људи су још свирепији него у делима. Помињући како је бугарски цар Борис смртно омрзнуо свога властелина Добромира Стреза што се од њега одметнуо, крунисани Стефан прецизира: „Свакога дана тражаше га, да огњем сажеже тело његово, или да га расече на четири чести и да их повеша по путевима градским.“[1] Данилов настављач, који је био црквено лице, овако радосно завршава свој опис победе Срба над Татарима: „Ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглава, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером и натакавши је на копље, донесоше благочестивом краљу као нарочити дар.“[2] Експлозивних страсти и драматичних судбина, средњовековни људи су били немилосрдни у доношењу казни – краљ Милутин је дао ослепити непокорног сина.

У њиховим очима и на њихову лицу као да се никад није видео осмех. Плакали су често. Примивши писмо од брата Саве и од светогорског сабора, краљ Стефан Првовенчани је устао с престола, поклонио се до земље и, прочитав писмо, облио се сузама, а краљ Владислав, дошавши у Трново на гроб стрица Саве, толико је, бијући главом, дуго плакао, да му је лице подбуло од суза.[3] Краљ Стефан Дечански, кад је полазио у Битку код Велбужда, свратио је у цркву св. Ђорђа у Старом Нагоричину и, павши пред светитељеву икону, сузама је квасио земљу, молећи га да му помогне; плакао је он и после битке над мртвим бугарским царем Михаилом, својим зетом, који је у бици убијен.[4] Краљ Милутин – „сетивши се грехова младосних“ – овако се обраћа Христу: „Пошаљи ми кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога.“[5] Кад се деспот Стефан Лазаревић, присуствутући литургији на Велики Четвртак, сетио како је радницима, који су убили једног младића на раду у граду Сребренику, дао одсећи руке и ноге, он се није могао уздржати да горко не заплаче – у њих плакање није било само знак емотивности и страсности, него и душевне катарзе и кајања. На глас да је деспот Стефан напрасно умро, људи су падали ка земљи, гребли лице, чупали браде, цепали хаљине, коњима резали гриве.[6] Манифестације страха и бола знале су бити не само нагле и жестоке, него и колективне.

Они нису само често плакали, него су често и викали и дизали грају. Када се кнез Стефан Војислав, уочи Битке код Бара, полако идући ноћу с војском, тихо приближио грчком логору и, стигавши тамо о поноћи, ударио на заштиту и стражаре, па једне посекао, а друге нагнао у бекство, затрубио је у трубу, а они који су били с њиме затрубили у рогове и подигли силну вику; и синови његови, размештени по планинама, са свих страна су узели да трубе у рогове и у трубе и да вичу.[7] Кад је, на Савину молитву, у Студеници потекло миро из Немањина гроба, у цркви је настала таква граја да Сава није могао завршити литургију – њега самог, у олтару, обузело је такво узбуђење да није умео продужити службу, него је морао запретити брату и свима који су плакали да умукну.[8] Кириџије и пратиоци изасланика страних владара, кад би ноћу пролазили кроз планине, довикивали су се и певали, да се разоноде и охрабре.

Били су они одани не само вери, него и сујеверју – носили уза се амајлије, служили се мађијама, уздали се у чуда и чини, одавали се прорицању и врачању, веровали у снове. Немањином јереју, који је, уочи Битке код Пантина, служио свеноћно бденије у цркви у Звечану, јавио се у сну св. Ђорђе, говорећи му да долази у помоћ његовом господину, и Немања је сутрадан и победио[9]. Да ће св. Сава постати први архиепископ српски и да ће видети Свету Земљу, то је њему прорекао његов отац св. Симеон Немања, који му се јавио у сну[10]. Бугарски цар Асен II одлучио се да одобри пренос Савиних моштију из Трнова у Милешеву тек кад је једне ноћи угледао привиђење, неки страшан лик, који му је с великом претњом заповедио да то учини.[11] Једном од монаха Богородичина манастира у Грацу јавила се у сну, три године по својој смрти, краљица Јелена, са заповешћу да јој се тело изнесе из земље и положи у ћивот пред Спаситељевом иконом у цркви.[12] Константин Филозоф је саставио животопис деспота Стефана Лазаревића зато што му се деспот јавио у сну и наредио му да пише о њему.[13] Сва чудесна исцељења дешавају се по црквама кад болесник заспи на гробу светитеља чудотворца. За њих је сан био не мање узбудљив живот него јава.

Страсно волећи легенде, басне и измишљене приче, они су, и у списима и у животу, мешали истину и бајку. За њих је то ништа да животиње говоре међу собом или да је једна животиња пола змија пола звер. Стално живећи у природи, сваки дан ловећи и хранећи се претежно дивљачи, они су и у реалности и у књигама осећали блискост звериња и птица. Њима су били драги не само њихови коњи, на којима су путовали, ишли у рат и у лов, ни само јелени и вепрови, које су ловили по шумама, ни једино соколи, које су припитомљавали, него и егзотичне животиње, па и оне којих нема. У једном малом спису с дугим насловом, насталом у Александрији у II веку, а у нас рано преведеном, у Речи о створовима који ходе и који лете[14] где су описани лав, зубар, слон, орао, грлица, детлић, голуб, инорог, јелен, аспида, славуј, ластавица, јаребица, вук, змија, во, паун, лисица, жаба, шева, с њиховим алегоричним тумачењем и давањем поука читаоцу – опис тих животиња и тих птица запрепашћује богатством маште и лепотом језичког израза… Зубар је звер који пије воде само једном на месец; кад дође на воду, он је прво гледа и плаче, а кад је сенапије, опије се као од вина, бије главом о дрво, падне и, весео, увије главу и легне, а ловац дође и убије га без муке. Па тек лав! Цара свим зверима лавица рађа мала и мртва, док не дође лав и не духне му у ноздрве и оживи га; кад спава, лав гледа на седам страна, да га ловци не би изненадили; кад једе човека, не једе му лице, а кад поједе човека, узме му главу и, плачући, сахрани је. Још чуднији је цар створова који лете, орао. Он живи безбрижно сто година, а кад остари, залију му се очи и не може да лови; тад се вине у небеску висину и пође на рајско језеро на истоку, где падне на камен и стоји на њему осам дана, док не спадне с њега болест; потом се трипут на дан окупа у рајском језеру, стоји на сунцу и, кад се разгреје, очисте му се очи и опет буде млад… Фантастичне звери и птице они су гледали и насликане, у облику иницијала рукописних књига, и видели их рељефно приказане, на порталима и прозорима наших великих цркава – Богородичине у Студеници, Светостефанске у Бањској, Пантократорове у Дечанима, св. Арханђела код Призрена где је у мрамору исклесано цело једно царство истинитог и фантастичног звериња и птица.

Људи великих љубави и великих мржњи, они су волели свечаности, раскошна одела, наките, украсе, дуге гозбе, величанствена опела. Свечаности крунисања краља Стефана Првовенчанога трајале су три дана[15], гозбе на његову састанку са мађарским краљем Андријом у Равну дванаест дана[16]. Архиепископ Сава I, посећујући градове и манастире у Србији, јахао је на расном коњу с великом пратњом и са заставама.[17] Кад је краљ Владислав полазио у Трново до свога таста цара Асена II, ради тога да пренесе мошти свога стрица Саве у манастир Милешеву, он је повео са собом мноштво бојара и црквених лица, шаљући пред собом гласоноше да јаве о његовом доласку, а цар Асен с великом пратњом изишао зету у сусрет испред града.[18] Краљице Кателина и Симонида, путујући по Србији, биле су тако одевене – каже један савременик њихов – да се свак дивио њиховом изгледу, – „пурпури царски и багренице бацале су зраке светлећи се, као и многи пољски цветови, украшени многоразличним лепотама“[19]. На минијатурама у Есфигменској повељи, деспот Ђурађ Бранковић, деспотица Јерина, њихови синови Гргур, Лазар и Стефан, и њихове кћери Мара и Кантакузена – отац и мати са скиптром, синови са соколом на руци – приказани су у тако свечаном ставу, одевени у хаљине тако богатих орнамената и раскошних боја, као да су изашли на терасу свога двора да их свет с дивљењем посматра.[20]

Велику улогу и незаменљиву вредност имали су за њих дарови – као мало чим другим, они су даровима задобијали ново или потврђивали старо пријатељство и показивали један другом своју моћ и богатство. Обилазећи манастире по своме доласку у Свету Гору, дотад велики жупан Стефан Немања, тада монах Симеон, првој цркви коју је посетио, Богородичиној у Кареји, дао је на дар сребрне и златне сасуде, кадионице и покрове, и поклонио јој „царску паларију пуну злата“.[21] За својих путовања по Светој Земљи и Синају, св. Сава је свим тамошњим и успутним манастирима и монасима доносио на дар драгоцене предмете и злато.[22] За владе Немањића, владари и црквени управљачи слали су поклоне црквама и личностима не само у својој земљи, него и на страни. Где све по свету данас нема уметничких предмета којим су они некога даривали! У Француској, у катедрали у Лану чува се икона Нерукотвореног образа коју је Стефан Првовенчани послао у Рим на дар поглавару католичке цркве[23]; у Италији, у катедрали св. Марије у Сијени налази се, у сребро и злато окована и украшена емаљом, десница св. Јована Крститеља, коју је св. Сава донео са свога пута у Никеју и дао на њој исписати своје име[24]; у Риму, у Петровој цркви још увек се може видети икона апостола Петра и Павла коју је поклонила краљица Јелена са синовима Драгутином и Милутином, портретисаним са њом на тој икони[25]; у Барију, у цркви св. Николе стоји и сад велика икона тога светитеља, коју је даровао краљ Милутин са краљицом Јеленом[26]; чак у Шпанији, у катедрали у Куенки, крај Севиље, задржао се на свом путовању реликвијар деспота Томе Прељубовића и његове жене Марије Палеологине[27]; дошао је до нас и крст који су послали манастиру Ватопеду у Светој Гори сестрићи кнеза Лазара Стефан и Лазар Мусићи, власници двора у Брвенику и оснивачи манастира Нове Павлице[28]. Прикупљени на једно место, ти и други предмети, иако остаци остатака, још увек би у сваком музеју представљали драгоцену уметничку збирку.

Дајући поклоне, владари и великаши су их и сами радо примали. Краљ Стефан Првовенчани не може да се нахвали како га је мађарски краљ Андрија на састанку у Равном обдарио чашама украшеним разноврсним камењем, дивним коњима, обложеним и украшеним златним уздама – „које сијају као сунце и задивљују човечји вид“ – и даровао му и многа одела, украшена бисерима и камењем, „како царевима личи“[29]. Краљ Драгутин је архиепископу Данилу II, на пријему у своме дворцу у Дебрецу, из захвалности на успешном посредовању измећу краљевске браће, поклонио златне панигијаре украшене бисером и драгим камењем.[30] Давно после своје смрти цар Душан је слављен што је своју властелу даривао светлим свитама и златним појасевима.[31] Кнегиња Деспиона, кћи кнеза Лазара, није ни у несрећи, на турском двору у Бруси, заборавила да пошаље покров за ћивот Првовенчаног краља у Богородичиној цркви у Студеници.[32] Били су они неисцрпни у давању дарова личностима и установама – као да су се једнако радовали кад су некоме давали поклон и кад су га од неког примали.

У највећа доброчинства убрајало се подизање цркава и оснивање манастира и њихово даривање – у томе су српски владари и великаши превазилазили византијске, и бугарске, и руске владаре и великаше. Свакако, они су то чинили ради спасења своје душе кад јој се буде судило на дан Страшног суда. Али не само због тога. Пружати руку онима који моле, каже у својој повељи један дародавац – Симеон, полубрат цара Душана – то није пробитачно само за молиоце, него и за добротворе: тиме доброчинитељ стиче добар глас, који изазива према њему љубав и проширује власт његову.[33]
Подизане су цркве и ради личног и породичног престижа и, не најмање, што су се волеле уметничке ствари.

 

Читаоци и писци

 

Средњовековну књижевност нису стварали само они који су састављали, преводили и преписивали књиге; стварали су је и они за које су те књиге писане. Горњи слој читалаца је имао исту и, не ретко, вишу културу од просечног писца; поготову је, по образовању и васпитању, горњи друштвени слој стојао изнад преписивача запослених по дворцима и по манастирима. Довољно је позната активност наших владара и великаша у подизању грађевина, изради фресака и икона, и њихова страст и укус за уметничке предмете и украсе. Њихово учешће у другим манифестацијама културног живота и њихово интимно познавање других видова културе није било ништа мање, само што није довољно проучавано. Од краја XII до средине XV века, уз наш књижевни језик, наши владари су често знали и друге језике на којима су се могли споразумевати у разговору и на њима читати, па и писати. Краљ Радослав је знао грчки тако добро да се на грчком дописивао са охридским архиепископом, расправљајући о врло сложеним теолошким питањима. Добро је морао знати грчки и цар Душан, већ и стога што је детињство провео у Цариграду и издавао повеље на грчком. Потоњи владари, деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, свакако су знали и латински, и мађарски, и турски. Поготову су управљачи цркве и образованији монаси знали грчки, с којег су и преводили. Први игуман царевог манастира св. Арханђела, потоњи митрополит Јаков, писао је и стихове на грчком. Из куће Немањића, која је давала земљи владаоце и црквене управљаче, изишли су колико пажљиви читаоци толико добри писци, архиепископ Сава I и краљ Стефан Првовенчани; син кнеза Лазара Стефан и кћи Јелена располагали су не само библиотеком, него и књижевним даром. Од писаца, из образованих породица, властеоског порекла су и архиепископ Данило II и патријарх Данило III, и монахиња Јефимија. Чланови владарских кућа и дворског круга – треба ли рећи – нису уосталом имали да пишу књиге, него да дају иницијативу за њихово писање и за оснивање породичних и личних библиотека. Владарима и људима блиским двору има се захвалити за постанак неколиких најзначајнијих књижевних дела у нашем средњем веку: јеромонах Доментијан је писао Живот св. Саве по жељи краља Уроша I, Константин Филозоф је саставио биографију деспота Стефана Лазаревића по жељи патријарха Никона и војних старешина. Сви преводи и преписи вршени су по поруџбини; иницијатива за њих није потицала од преводилаца и преписивача, него од поручилаца.

На васпитавање се није давало мање него на образовање, нити је оно било ниже мерило нечије културе. По речима његовог биографа, св. Сава, као дете, није био само напредан у учењу, него и весео душом, благ и љубазан.[34]Краља Драгутина су родитељи, кад је дошао до младићког узраста, дали да изучи не само „свете књиге“, него и „добро владање“, као што му је и отац био васпитан „у доброј вери и разуму“[35]. Сва владарска деца су имала васпитаче, све до деспота Стефана Лазаревића, који је у детињству такође био „руковођен од благочастивих“[36]. Од црквених управљача се није мање тражило да прођу кроз добро васпитање и стекну „добре обичаје“ – о архиепископу Јоаникију забележено је да је био „угодан и разуман“, а о архиепископу Јевстатију I да је водио „складан живот“.[37] Најобразованији читаоци имали су све услове да познају не само српску, него и страну књижевност.

Круг читалаца није био онако узак као што се обично мисли. С јачањем друштва и државе, у културном животу су све мање учествовали искључиво владаоци, великаши и црквени управљачи; писменост и читање били су раширени и међу властеличићима, свештеничком и чиновничком децом, трговцима и занатлијама. Само одсуство студија о нашим средњовековним градовима и грађанском животу и култури условило је да се превиђа множина и улога градова. Уистину, у Расу, Звечану, Призрену, Скопљу, Новом Брду, Крушевцу, Сталаћу, Београду, Смедереву и, ништа мање, у Котору, Будви, Бару, Улцињу, Свачу и Скадру, општине, свештенство, властеличићи, трговци и занатлије подигли су за средњег века на стотине световних и сакралних грађевина, чије импозантне рушевине и данас говоре колико о напредној цивилној и војној архитектури толико о развијеном урбаном животу у Србији средњег века. Парохијалних и приватних школа било је по свим градовима и већим селима; поготову се читање и писање неговало при епископским резиденцијама; при двору владара и великаша знало је бити и специјалних учитеља[38]. Свакако, школе не треба замишљати као монументалне грађевине, сличне данашњим; не у неком малом месту, него у Цариграду, за време цара Андроника II катедре универзитетских професора нису се налазиле у једној згради, него је сваки професор предавао у другој, каткад у свом стану; последњи византијски универзитет, за време цара Манојла II Палеолога, налазио се при болници коју је основао наш краљ Милутин при манастиру св. Јована Претече.[39] Већ у XII веку су млади интелигентни властелини града Бара замолили једно црквено лице да им преведе са српског на латински своје Краљевство Словена, како би се упознали с личностима и с државним и витешким животом првих српских владара и великаша. И по губитку државне самосталности, у другој половини XV века, нашли су се грађани који су дали преписати и илустровати минијатурама роман о Александру Великом и причу о Троји. Негде у исто време – тачно, 1474 – писан је, вероватно у Новом Брду, на грчком, зборник који садржи Епиникије Пиндарове и Есхиловог Прометеја и Седморицу против Тебе – актички списи имали су још у XVI веку пажљивих Срба читалаца.[40]

Припадајући међународној религији и међународном друштву, наши средњовековни људи су имали и међународну лектиру…

 

Идеологија

 

Српска књижевност у средњем веку није аутономна духовна област, већ саставни део државног и црквеног живота – описима није иманентна само лепота казивања, него и одређена теолошка и државна идеологија. Идеологија је у ствари и разлог и сврха њиховог постанка. И по темама и по идејама, оригинална српска књижевност у средњем веку је исто толико национална колико хришћанска, и исто толико верска колико државна, као што и језик на којем је писана није грчки ни латински, већ српскословенски. Оно што је у српској средњовековној књижевности стваралачко, оригинално, ново, посебно, оно по чему се разликује и чиме се она одликује од других књижевности свог времена, то нису оригинални учени трактати о теолошким проблемима, распре о православној вери и јересима, моралистичке проповеди, догматски списи, легенде о пустињацима и светитељима на хришћанском истоку; ту врсту списа узимали су наши преци из византијске књижевности, преводили су. Особеност и светска вредност наше средњовековне књижевности састоји се искључиво у списима који говоре о личностима и догађајима из српске државне и црквене историје и из сувременог државног и црквеног живота. Другачијих оригиналних списа у нас за средњег века и нема. Патриотске мисли пробијају свом силином не само у биографијама и поменима владалаца, него и у кратким записима, летописачким белешкама и на маргинама или на крају рукописних књига – наша средњовековна књижевност није мање одраз сувременог живота и друштва него модерна данашњег. По нестанку наших средњовековних држава, наше народне песме су преузеле из наше средњовековне књижевности не језик, ни облике, него идеологију…

И религиозна мистика је у наших животописаца добила националне црте. По њима, у Немање је вечна љубав према својој деци, он се и на небу брине о њима и о српској земљи; Немања, Стефан и Сава, то су „три светлила Богом обдарена на чување народа свога“. Они су мртви телом, али духом нису. „И отачаство своје, српску земљу, оба заједно, велим Симеон пречасни и свеосвећени Сава, утврђују молитвама к Богу и бранећи чувају од најезде непријатеља.“ Достижући велику лепоту речи, Доментијан страсно потврђује да су Немања и Сава занавек нераздвојни – „један о једном трудећи се без престанка, један стојећи пред једним дан и ноћ, један једнога управљајући на небесима, један једноме опет узашиљући част и славу на земљи“. У свом великом мистицизму, Доментијан даје св. Сави да ово каже о Христу: „Он је мене пре заволео и обукао се у моје тело… Не љуби ме само у ово време, но ме је заволео од искони пре векова и пре бића мога.“[41]

 

Писци деспота Стефана

 

За целог средњег века, ни у једном раздобљу није у нас радило више и разноврснијих писаца и преводилаца него за владе деспота Стефана Лазаревића, и ни у једном тренутку нису они били тако различити по пореклу и друштвеном положају, нити тако разноврсни по темама и начину писања – последице Косовске битке биле су мање фаталне и брзе но последице Битке на Марици.

Импозантна множина писаца и преводилаца, којој одговара не мања множина сликара и градитеља, могла се јавити само у сређеној и напредној земљи – од 1402 до 1428, држава Стефана Лазаревића је то претежно и била. Сребрни рудници и плодне равнице, релативни мир на границама, строга примена закона и чврста власт у владарској кући, учинили су да су се уједињене области Лазаревића, Бранковића и Балшића, с градовима на Дунаву и са лукама на Јадрану, обележиле, за четврт века, не само политички и војнички, него и економски и културно, као значајна земља на југоистоку Европе. Књижевно и уметнички, српска дожава је, у то натуштено време, стојала на истој висини на којој се налазила у најведрије дане владавине куће Немањића.

Друштвено и духовно, атмосфера у држави деспота Стефана Лазаревића била је сложенија и покретљивија него у ранијим периодима наше историје. Више него иједан наш владар, деспот Стефан Лазаревић је био у сталном и непосредном контакту с владарима и велможама других језика и вера – с грчким, мађарским, немачким, чешким, турским, бугарским, румунским; он је заједно с њима, или противу њих, војевао, састајао се с њима у њиховој земљи или они долазили у његову. И његов двор је у знатној мери имао интернационалан карактер. У Београду, деспот је држао, поред српске, и латинску канцеларију, у којој је повеље мађарског типа писао Мађар, а повеље италијанског типа човек са нашег приморја; свакако је имао деспот и грчког писара. У Мађарској, на деспотовим имањима, било је, поред српских, и мађарских чиновника, као што се у Србији у његовој служби налазило Грка и Турака. Дубровчана је било по свим његовим трговима, Саса по свим рудницима, избеглих монаха са Истока по свим чувенијим манастирима.[42] Пре, српски духовни људи су одлазили у стране земље – у Свету Гору, Свету Земљу, на Синај – ради тога да живе строгим монашким животом, да пишу, преводе и, повремено, учествују у дипломатским мисијама које су им поверавали њихови владари. Сад, они одлазе у друге земље највише стога што им се даје прилика да у њима оснивају манастире, да пишу или сликају: у Влашкој, прекрасне црквене грађевине у Козји и Тисману градили су наши људи[43]; У Русији, српски рукописи се радо преводе и читају и Срби писци добивају посла[44], а фреске и иконе по неколиким црквама раде српски сликари или њихови руски ученици[45]. С друге стране, монаси и учени странци световњаци, склањајући се пред Турцима, прелазе, од краја XIV века, не у малом броју, у Србију, да потраже у њој – и да нађу – могућности за слободан духовни живот и књижевни рад.

Хетерогеност друштвеног слоја који је репрезентовао културни живот у држави деспота Стефана Лазаревића није била безначајна, ни остала без значаја за књижевну структуру: као и поручиоци и читаоци, хетерогени су били и писци, и по социјалном положају и по националном пореклу. Деспот Стефан, монахиња Јефимија, патријарх Данило III и епископ Марко припадали су врховима дворског и црквеног друштва; преводиоци и коментатори богословских и историјских списа, светогорци Григорије и Доситеј, били су монаси без високог чина; редактори и илустратори приче о Троји и романа о Александру Великом долазили су свакако из реда грађана. Етничка померања изазвана најездом Турака учинила су да се уз домородце појаве и писци странци: Григорије Цамблак и Константин Филозоф дошли су нам из Бугарске, Андоније Рафаил из Грчке. Мање по идејама, више по стилу и језику, дошљаци су се разликовали од домородаца писаца. Али ни њихово туђинско порекло, ни интернационални карактер деспотовог двора нису изменили традиционалну основу оригиналног књижевног рада. Као и дотад – као и кроз цео средњи век – писци узимају своје теме не из хришћанске науке и светске историје, него из српске: Григорије Цамблак пише биографију краља Стефана Дечанског, песник Јефрем молепствије за победу у рату и за дуг живот деспота Стефана Лазаревића, Андоније Рафаил саставља похвалу кнезу Лазару, а Константин Филозоф биографију деспота Стефана. Ни муслимански исток, ни католички запад нису били од било каквог утицаја на српску оригиналну књижевност тог раздобља. Нов књижевни род – летописи и родослови – изразито су националног и световног карактера. За владе деспота Стефана Лазаревића, оригинална српска књижевност је, као и у доба Немањића, сва у знаку православних веровања и националних мисли.

Иако у традицији, књижевност у време деспота Стефана добија не једну и не незнатну нову црту. Атмосфера се мења већ и стога што улога градова и утицај световног друштва осетно брзо расте. Главни аниматор књижевног рада није црквени човек, већ лаик – сам деспот Стефан Лазаревић – који не само проналази преписиваче и преводиоце за двор и за цркву, него и сам пише Не би требало двоумити – зато што нема података – да су деспотови сродници такође поручивали и набављали светачке и световне списе. Књиге су се, свакако, писале и за зетове деспотове, Вука Бранковића и Ђурђа Страцимировића Балшића, као и за друге великаше – велики војвода Радослав Михаљевић је само у једној години дао преписати осам књига[46]. Ни кнегиња Милица и монахиња Јефимија нису биле једине жене које су цениле писменост и волеле књиге. За деспотицу Јевдокију, ћерку Ђуре Балшића, писан је, 1409, у Матејчи, Дијалог Григорија папе римског, који је завршен и повезан у Јанини, у Епиру, где је она била удата за деспота Изаула.[47] Великаши су се, несумњиво, интересовали и за световну поезију, за апокрифне приповетке и историјске списе, а грађани, као и великаши, набављали и читали витешке романе о Троји и о Александру Великом, рукописе који су знали бити украшени заставицама и иницијалима, па и минијатурама.[48] Да ли је који великаш и грађанин, по примеру деспота Стефана Лазаревића, и сам састављао оригиналне списе у прози или у стиховима? Може се с правом веровати, али, засад, не и тврдити. Од једне сестре деспотове, госпође Маре Бранковић, остала је, у концепту, само прва реченица њеног писма упућеног трстеничком економу Макарију.[49] Да су писма у тој епохи умела бити од неочекивано велике лепоте, видећемо кад будемо читали писмо деспотове сестре Јелене њеном духовнику Никону.[50]

У витешком и грађанском друштву нема много простора за неговање оригиналне мистичне књижевности као посебне литерарне врсте. Игуман дечански Григорије Цамблак, који нам је дошао из Бугарске и брзо од нас отишао, и, донекле, епископ пећки Марко, ученик патријарха Јефрема, такође дошлог из Бугарске, једини су писци тога доба у чијим саставима долази до јачег изражаја хезихастичка доктрина. Оригинални списи су, већином, у знаку култа кнеза Лазара и Косовске битке и у неговању новог књижевног рода, летописа и родослова српских владалаца. Најопсежније књижевно дело створено за прве три деценије XV века, биографија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, лаички је спис, и написан од лаика историчара. Преводиоци и преписивачи беспрекидно преписују и преводе богословске књиге, али главни међу њима редигују историјске списе. Владарска писма и повеље, записи по књигама и натписи на споменицима су поготову у атмосфери сувременог дневног живота и историјских догађаја.

Не примећују се знаци нове климе само у целини књижевног живота, него и у појединим цртама одређених списа. Говорећи о грађевинској активности деспота Стефана, Константин Филозоф не хвали само манастир Ресаву – као патријарх Данило III Милутинову Бањску и Григорије Цамблак Дечане Стефана III – него хвали и Београд, престоницу деспотову, о којој говори с великом хвалом, на пуне три стране, више и дуже но што је иједан животописац хвалио неки архитектонски споменик у нас.[51] Чак и једна црквена личност, поп по имену Георгије, с ведрином и  радошћу изјављује како је преписивао неку књигу у једном граду – „у изабраном и  добром и красном и штавише славном месту, нареченом Рудник“[52]. То нису случајни, ни издвојени, већ општи знаци заинтересованог гледања на природу и сувремен живот. С преображајима у књижевности паралелно се врше преображаји у уметности. У Богородичиној цркви у Каленићу, зиданој за властелина Богдана, његову жену Милицу и брата Петра, фреске су рађене са дотад непознатим осећањем простора и реалности: у Поклоњењу мага, монументална профана грађевина је представљена тродимензионално, а коњаници су насликани у истим богатим костимима и са истим полетом и живошћу с којом су опевани јахачи у запису на мраморном стубу на Косову.[53]

У науци је уобичајено, кад је реч о књижевности у доба деспота Стефана Лазаревића, говорити о Ресавској школи и указивати на манастир Ресаву као на центар књижевног рада. По среди је забуна. Манастир Ресава није ни тад, ни доцније, имао у књижевности удео који му се приписује. Хвала ресавског писања настала је, с временом, међу монасима који су се дивили, не оригиналној књижевности насталој у томе манастиру, него верности превода, језику и правопису. Не зна се ни за једно оригинално песничко ни прозно дело које би у XV веку било написано у Ресави. Монументалну грађевину, чије се рушевине и данас виде у комплексу импозантног утврђеног манастира, погрешно је називати библиотеком – као што се још увек неки пут чини – јер је она била подигнута ради тога да буде трпезарија. Грађевина је могла, по потреби, служити и за државне и црквене саборе, али не и искључиво за чување и писање књига – у нас тада није могло бити библиотека таквих димензија. Важан књижевни центар је био у то време, не Ресава, већ Београд, у коме су живели деспот Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, песници Јефрем и Андоније Рафаил, и неколики преписивачи, писари и преводиоци. Морао се у то доба обележити као књижевни центар и утврђени рударски и трговачки град Ново Брдо, који је, с подграђима, бројао више хиљада становника. У другој половини XV века у Новом Брду ће живети један од најзнатнијих наших песника и прозних писаца, Димитрије Кантакузин, а неко време и Владислав Граматик, један од највреднијих и најобразованијих наших преписивача на измаку средњег века. У околини Новог Брда, у коме је и живео у младости, родио се Константин Михаиловић, писац Турске хронике. Од почетка XV века, оригинална књижевна активност све више се помера из манастира у градове, и главни оригинални писци су световњаци, а не монаси.

Као и у ранијим раздобљима, и сад, за владавине деспота Стефана Лазаревића, оригиналних богословских дела нема; има их доста преведених и, у још већем броју, поново преписаних, што значи непрестано тражених и читаних.[54] Хиландарски монах Јаков, који је, већ 1394, превео с грчког једно скраћено Тумачење књиге о Јову од Олимпијадора Александријског[55] – писца VI века, који је о старозаветним књигама давао коментаре са историјским и алегоријским објашњењем[56] — превео је и Питања и одговоре о вери од Максима Исповедника[57], једног од најзначајнијих византијских филозофа мистичара. По жељи бившег игумана Светих Арханђела код Призрена оца Павла и по жељи деспотова сестрића Ђурђа Бранковића, монах Јаков је преписао, 1418, Слова Григорија Богослова[58], а 1426, „у дане благочестивога и благовернога и Богом венчанога господина све српске и приморске земље и многих чести угарске и босанске земље, мудрога и слаткога и славнога деспота Стефана“, превео је „са јелинскога на словенски“, за једнога сродника деспотовог, попа Венедикта Цреповића, ктитора Богородичине цркве у Лешју, много читани и преписивани Шестоднев Јована Златоустог.[59] Примат националних тема у оригиналној књижевности није ни у овом раздобљу умањио интересовање за преведене богословске списе.

Други један светогорски монах, Гаврило, незадовољан Јаковљевом редакцијом и преводом Тумачења књиге о Јову, узео је, 1412, да преведе, не скраћени, него потпуни текст тога списа, и да исправи преводилачке грешке свога претходника. Одушевљен пишчевим текстом и својим радом, Гаврило радосно поручује у предговору свог превода: „Весели се веома, о читаоче; буди будан, крепећи се, преписиваоче; дуго поживи у добру, имаоче“[60], и, у доказ свога знања грчког језика, исписује дужи запис у дванаестерцима на грчком[61]. Он је те исте, 1412 године, превео „од грчкога на наш словенски језик“ и извод из Књиге премудрог Соломона[62] – списи моралистичког и филозофског карактера били су и сад, као и раније, на великој цени.

Један од редактора и преводилаца тих година, хиландарски монах Григорије, који је добро познавао не само богословску литературу и грчки језик, него и светску историју и историчаре, истакао се, више но ичим, особеношћу личних мисли и критичним погледрм на науку и књижевност. Он је, 1408, узео да ради на новој редакцији српскословенског превода Зонарине хронике, за личну библиотеку деспота Стефана и по изричитој жељи деспотовој. Као што се зна, високи достојанственик на византијском двору Јован Зонара – заповедник телесне гарде и шеф царске канцеларије, који се доцније замонашио – написао је, користећи се Ксенофонтом, Плутархом и Херодотом, као и византијским изворима, један приручник историје, једну светску хронику, коју је поделио на осамнаест књига, почињући са стварањем света и завршавајући с другом деценијом XII века, и заузео тим својим делом видно место међу византијским хроничарима.[63] Први наш превод Зонариног списа појавио се почетком XIV века, за владе краља Милутина[64] и интересовање за њега је стално расло.

 

(Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд 1990, 23–25, 33–34, 89, 99, 367–369, 371–372)


[1]      Стефан Првовенчани, Живот Стефана Немање, Старе српске биографије, превео М. Башић, Београд 1924, 40–41, 63.

[2]      Архиепископ Данило II, н. д., 84.

[3]      Теодосије, н. д., 57, 240–241.

[4]      Архиепископ Данило II, н. д., 137.

[5]      Исти, н. д., 97.

[6]      Константин Филозоф, н. д., 114.

[7]      Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд 1928, 349–350.

[8]      Теодосије, н. д., 148.

[9]      Стефан Првовенчани, н. д., 37.

[10]     Доментијан, н. д., 199.

[11]     Исти, н. д., 209.

[12]     Архиепископ Данило II, н. д., 75.

[13]     Константин Филозоф, н. д., 123.

[14]     St. Novaković, Physiologus, „Starine“, JAZU XI (1879), 181–203.

[15]     Теодосије, н. д., 91–94.

[16]     Стефан Првовенчани, н. д., 73.

[17]     Г. Острогорски, „Писмо Димитрија Хоматијана св. Сави…“, Светосавски зборник (Београд), II (1939), 99.

[18]     Теодосије, н. д., 240.

[19]     Архиепископ Данило II, н. д., 73.

[20]     В. Ј. Ђурић, „Портрети на повељама византијских и српских владара“, Зборник Филозофског факултета (Београд), VII (1/1963), 251–272.

[21]     Доментијан, н. д., 58–63; Теодосије, н. д., 110–114.

[22]     Доментијан, н. д., 153–162, 184–192.

[23]     А. Н. Грабар, Нерукотворенньіŭ Спасъ Ланского Собора, Праг, 1930.

[24]     А. Бачић, „О десници св. Ивана Крститеља са старосрпским натписом у Сиени“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, IX (1929), 71–82; М. Љубинковић Ћоровић, „Претечина десница
и друго крунисање Првовенчаног“, Старинар, V–VI (1936), 105–144.

[25]     М. Матић, „Икона апостола Петра и Павла у Ватикану“, Зограф (Београд), II (1967), 11–16.

[26]     В. Томић де Муро, „Српске иконе у цркви у Барију“, Зборник за ликовну уметност (Нови Сад), 2 (1966), 107–123.

[27]     G. Ostrogorsky, Ph. Schweinfurth, „Das Reliquiar der Despoten von Epirus“, Seminarium Kondakovianum, IV (1931), 165; S. C. Estopann, „I tresori bizantini passati in Ispagna attraverso l’Italia“, Atti del V Congresso internazionale di studi bizantini, II, Рим 1940, 73–77.

[28]     Р. М. Грујић, „Крст браће Мусића“, Уметнички преглед (Београд), IV (св. за март, 1941).

[29]     Стефан Првовенчани, н. д., 73.

[30]     Архиепископ Данило II, н. д., 36.

[31]     Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927.

[32]     М. Кашанин, В. Кораћ, Д. Тасић, М. Шакота, Студеница, Београд 1968, 136, 143.

[33]     А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд 1936, 253.

[34]     Старе српске биографије, превео М. Башић, Београд 1924, 82 и 83.

[35]     Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, превео Л. Мирковић, Београд 1935, 9, 13.

[36]     Старе српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, Београд 1936, 63.

[37]     Архиепископ Данило II, н. д., 217, 225.

[38]     Није било, нити је смело бити школа за децу и голобраде младиће у светогорским манастирима (Р. М. Грујић, „Школе и манастири у средњовековној Србији“, Гласник Скопског научног друштва, III/1928, 43–49).

[39]     L. Brehier, La Civilisation byzantine, Париз 1950, 483–486.

[40]     А. Соловјев, „Новобрдски записи из почетка XVI века“, Југословенски историски часопис, III (1937), 313–319.

[41]     Доментијан, н. д., 90.

[42]     К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1950, 426; II, 363, 376.

[43]     В. П. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 149, 322–325.

[44]     В. Мошин, „О периодизацији руско-јужнословенских књижевних веза“, Слово (Загреб), 11–12 (1962), 106–110.

[45]     Н. Лазарев, у колективном делу руских научника: История русского искусства, II, Москва 1954, 198—203; III, Москва 1955, 520.

[46]     Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Београд 1902, 77, бр. 244.

[47]     Н. д., 68, бр. 216.

[48]     Р. Маринковић, Српска Александрида, Београд 1969, табл. I–XXIV.

[49]     Љ. Стојановић, н. д., I, 75, бр. 236.

[50]     Ђ. Сп. Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, Нови Сад 1962, 225–226.

[51]     Старе српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, Београд 1936, 83–86.

[52]     Љ. Стојановић, н. д., III, 1903, 409, бр. 4218.

[53]     В. П. Петковић, Ж. Татић, Манастир Каленић, Београд 1926, сл. 45 и 46; Ђ. Сп. Радојичић, н. д., 191–194.

[54]     Љ. Стојановић, н. д., I, 67–84, бр. 213, 214, 216–221, 223, 235, 239, 241–242, 245.

[55]     Исти, н. д., 58, бр. 186.

[56]     K. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Literatur, Минхен 1897, 127.

[57]     Ђ. Сп. Радојичић, Стари српски књижевници, Београд 1942, 20.

[58]     Љ. Стојановић, н. д., 70–71, бр. 223.

[59]     Н. д., 76, бр. 239 и 240.

[60]     Н. д., 69, бр. 218–219.

[61]     Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, Београд 1960, 337.

[62]     Љ. Стојановић, н. д., 69–70, бр. 220.

[63]     K. Krumbacher, н. д. 370–373.

[64]     Р. Марић, у ГласуСАНУ, 190 (1946), 23, нап. 1.

Advertisements