Ознаке

Радивој Шајтинац  (одломак из награђене приче)

___________________________________________

(…….) Тако обучен Константин Радованов носио је данима и ноћима на себи укупно, 47 џепова. Ни један није био празан. Било је ту празних папирића, рецепата, исцепаних текстова из новина, декларација за лекове, омота од бомбона, чачкалица, дугмади, затварача од пивских флаша а било је, у ситни квадрат увијено парче трговачке хартије и на њој записано ово:

„Нећу се никад женити – Штета што сам жив. Само једном није била штета, онда кад је дошла у колибу, да се осуши онда сам мислио онако како треба да мислим, да ништа не знам, да ништа нећу ни знати и да ћу поверовати како могу да нестанем кад год је нешто непознато на помолу. Добро је што сам је пит`о – ди су деца? Добро је иако сам знао да не може ни да ме чује, ни да ми одговори како је до тог дошло, није важно. Ја сам се после тол`ког времена скин`о го. Она је била гола, лежала је, ја сам лег`о преко ње и прибијали смо се, једно уз друго, не знам кол`ко. Ни реч, ни говор, ни зуц, све у даху, све у цвилењу, све у зноју и неком плачу. Видео сам само малко крви, доле,тамо, на њеном стомаку и обук`о се тако брзо као да сам `тео од свега што постоји да се сакријем. Онда се обукла и вратила се на салаш. Од тол`ких година, сем ледине, оваца, керова и брабоњака, сем они` што краду бостан, грожђе и клипове и сем ловаца с којима се увек опијам, тамо, у багремару, ја се нисам ни једаред сетио да питам, бар себе, ако њу већ не могу, ди нит чује, нит говори, шта је после било? А дочуло се. Ко све што се дочује. Олајавање, оговарање, залеђно режање, трач – то је, Господе, оно што држи овај Свет. Тај Сотона је удешен и сакривен, он се, канда. кроз биље, зрневље, камење, ходање и гледање неда разбрати. И никад више, ни с једном. Оно што се у колиби десило, то је сласт без говорења, чистац, дах у дах. Ко кад би лего у каду, пуну чисте воде, и то ја, ја који се само у канал и мртвач купам, па се наслонио тако да ми само глава вири и осетио ди се провидни, водени венац набија на мене, на оно место где ми се сва крв скупила. Шта ми вреди што сам сам, на ледини, што у по ноћи могу да изађем, на месечину, кад не могу нигде, наоколо да видим, чујем, разаберем или само помислим – што ја, овакви какви сам, нисам неком отац.“

То је писало на тој хартији коју ми је донео пријатељ са патолошког одељења градске болнице. Оно што није могао да ми донесе била је тетоважа на телу почившег Константина Радованова. Испод врата, на оном месту где су већ биле проређене поседеле маље кроз кожу се назирало: 14. VI 1949.

видети више: http://www.uzice.net/konkurs/price/radivojsajtinac-bezglasnozacece.htm

Advertisements